Strucni tekstovi Архиве - Страница 2 од 5

8 сеп

Oportunitet (Odlaganje krivičnog gonjenja) | Advokat Novi Sad

Za određena krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, okrivljeni može da postigne dogovor sa javnim tužiocem te da sa njim zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela, ili da postigne dogovor da se u njegovom slučaju primeni oportunitet, tj. odlaganje krivičnog gonjenja.

Osnovna razlika je u tome što se u slučaju oportuniteta osumnjičenom ne izriče kazna, dok se kod sporazuma o priznanju krivičnog dela okrivljenom izriče kazna, ali ona koja je dogovorena sa tužilaštvom.

Primena ova dva instituta doprinosi tome da sudovi koji vode krivične postupke budu znatno rasterećeniji. Glavna odlika ovih postupaka je da se završavaju mnogo brže nego redovni krivični postupci.

ŠTA JE OPORTUNITET (ODLAGANJE KRIVIČNOG GONJENJA)?

Oportunitet ili “Odlaganje krivičnog gonjenja” predstavlja mogućnost da osumnjičeni uplati određeni novčani iznos u humanitarne svrhe ili ispuni neku drugu obavezu koju je preuzeo u dogovoru sa tužilaštvom, a da Javni tužilac zauzvrat odbaci krivičnu prijavu. Primena ovog instituta je moguća samo kod lakših krivičnih dela, tj kod krivičnih dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina.

Bitno je naglasiti da u slučaju odlaganja krivičnog gonjenja okrivljenom se ne izriče kazna, te samim tim okrivljeni se ne uvodi u kaznenu evidenciju. Ukoliko okrivljeni bude zatražio uverenje od MUP-a o kažnjavanju – nekažnjavanju, krivično delo na koje je primenjen institut oportuniteta neće biti zavedeno u evidenciju.

Za razliku od oportuniteta, kod sporazuma o priznanju krvičnog dela, okrivljenom se izriče kazna, a detaljnije o tome možete videti dalje u tekstu.

KADA SE MOŽE DESITI OPORTUNITET?

Zakonik o krivičnom postupku precizno uređuje kada se primenjuje oportunitet Tako je predviđeno da Javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, pod određenim uslovima.

KOJI SU USLOVI ZA OPORTUNITET?

Da bi se desio oportunitet osumnjičeni mora prihvati da izvrši jednu ili više od sledećih zakonom propisanih obaveza:

otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu
uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne svrhe ili druge javne svrhe
obavi određeni humanitarni rad ili društvenokorisni rad
ispuni dospele obaveze izdržavanja
podvrgne odvikavanju od opojnih droga ili alkohola
podvrgne tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja
izvrši obavezu ustanovljenu odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno sudskom odlukom.

Javni tužilac ukoliko smatra da je celishodno i da ima uslova da se primeni oportunitet, donosi naredbu o odlaganju krivičnog gonjenja u kojoj će biti utvrđena obaveza koju osumnjičeni treba da izvrši. U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja biće određen i rok u kojem osumnjičeni mora da izvršiti preuzete obaveze. Rok za preduzimanje obaveza ne može biti duži od godinu dana.

ŠTA AKO OSUMLJIČENI NE IZVRŠI OBAVEZU?

Ako osumnjičeni u roku izvrši preuzetu obavezu, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu.

U praksi se najčešće osumnjičeni obavezuje da uplati određeni iznos u humanitarni fond ili druge javne svrhe. Sredstva koja budu prikupljena na ovaj način dalje raspodeljuje ministarstvo pravde, a po sprovedenom javnom konkursu.

POLOŽAJ OŠTEĆENOG KOD PRIMENE OPORTUNITETA

POLOŽAJ OŠTEĆENOG KOD PRIMENE OPORTUNITETA | Advokat Milan Ivetić

Ukoliko osumnjičeni ispuni preuzetu obaveza i javni tužilac odbaci krivičnu prijavu, javni tužilac će o tome obavestiti oštećenog.

U slučajevima gde se ne primenjuje oportunitet a javni tužilac odbaci krivičnu prijavu, oštećeni ima pravo da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Međutim, kod primene instituta oportuniteta, oštećeni nema pravo da podnese prigovor na rešenje kojim javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu.

Primeniti oportunitet, pordazumeva da se neće voditi krivični postupak protiv osumnjičenog i da on neće biti osuđen, ali to ne znači da time prestaje svaka mogućnost da oštećeni nadoknadi štetu koju je pretrpeo od osumnjičenog.

DA LI OŠTEĆENI MOŽE POKRENUTI PARNIČNI POSTUPAK?

Oštećeni može pokrenuti parnični postupak i tužbom tražiti da sud obaveže osumnjičenog da mu nadoknadi pretrpljenu štetu. Šteta može biti materijalna, u smislu oštećenja ili uništenja neke stvari, ili umanjenja imovine oštećenog na drugi način. Šteta može biti i nematerijalna, a koja se sastoji u pretprljenom strahu, pretrpljenom fizičnom bolu, ili pretrpljenom psihičkom bolu.

U parničnom postupku sud je vezan za presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, i u tom slučaju se krivica osumnjičenog za nastanak štete ne preispituje ponovo. U svim ostalim slučajevima kada ne postoji osuđujuća krivična presuda, parnični sud može nezavisno utvrđivati da li je osumnjičeni kriv za nastanak štete, jer je pojam krivice u parničnom mnogo šiti od pojam krivice u krivičnom postupku.

Dakle, kod primene oportuniteta, kada nemamo krivičnu osuđujuću presudu, parnični sud može nezavisno utvrđivati da li postoji krivica za načinjanu štetu.

Primena oportuniteta, gde javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu, ne sprečava oštećenog da zahteva naknadu štete u parničnom postupku.

TROŠKOVI POSTUPKA U SLUČAJU ODBACIVANJA KRIVIČNE PRIJAVE

Iako je Zakonikom o krivičnom postupku predviđeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava ukoliko se krivični postupak obustavi, okrivljeni koji je ispunio obaveze određene naredbom javnog tužioca o odlaganju krivičnog gonjenja i protiv koga je krivična prijava zato odbačena nema pravo na naknadu troškova krivičnog postupka.

Zakonikom o krivičnom postupku predviđeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava ukoliko se krivični postupak obustavi, ukoliko se optužba odbije, ili se okrivljeni oslobodi od optužbe. Ovo se odnosi na situacije kada nastupi smrt okrivljenog, kada delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti, kada je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, kada nema dovoljno dokaza za optuženje, i drugim slučajevima predviđenim zakonom.

Međutim prema stanovištu Vrhovnog Kasacionog suda, u osnovi instituta oportuniteta je pogodovanje osumnjičenom, jer mu se umesto krivičnog postupka i sankcije nudi mogućnost da ispuni određenu društveno-korisnu obavezu, a za uzvrat mu se nudi najpre odlaganje krivičnog gonjenja i konačno odbacivanje krivične prijave, ukoliko ispuni preuzete obaveze. Navedene pogodnosti ne mogu se proširiti i na dodatne pogodnosti, u pogledu prava na naknadu troškova krivičnog postupka.

SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVIČNOG DELA

SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVIČNOG DELA | Advokat Milan Ivetić Novi Sad

Okrivljeni i javni tužilac mogu zaključiti sporazum kojim će okrivljeni priznati da je učinio krivično delo, a zauzvrat će se sa javnim tužiocem dogovoriti o kazni. Sporazum o priznanju krivičnog dela može se zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa.

ANGAŽOVANJE ADVOKATA

Prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora imati advokata. Zakon propisuje da advokat mora učestvovati u postupku od početka pregovora sa javnim tužiocem o zaključenju sporazuma pa do donošenja odluke suda o sporazumu.

ŠTA SADRŽI SPORAZUM?

Sporazum o priznanju krivičnog dela sačinjava se u pisanom obliku, i sadrži opis krivičnog dela koje je predmet optužbe, izjavu da okrivljeni priznaje da je učinio navedeno krivično delo, kao i sporazum o kazni ili drugoj krivičnoj sankciji.

Sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži i sporazum o troškovima krivičnog postupka, kao i sporazum o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom.

Ako oštećeni ili drugo ovlašćeno lice nije postavilo imovinskopravni zahtev javni tužilac će ga pre zaključenja sporazuma pozvati da podnese zahtev. Sporazum o priznanju kivičnog dela sadržaće i sporazum o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet.

Sporazum o priznanju krivičnog dela može da sadrži:

izjavu javnog tužioca da odustaje od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela
izjavu okrivljenog da prihvatanja da izvrši neku od obaveza propisanih zakonom (obaveze predviđene za oportunitet – odlaganje krivičnog gonjenja)
sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog.

Sporazum obavezno sadrži i izjavu o odricanju javnog tužioca, okrivljenog i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim u slučajevima izričito predviđenim zakonom.

ODLUČIVANJE SUDA O SPORAZUMU

Nakon što sporazum o priznanju krivičnog dela potpišu javni tužilac okrivljeni i branilac, on se dalje podnosi sudu na odlučivanje. O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice – predsednik veća.

Sud će zakazati ročište na koje će pozvati javnog tužioca, okrivljenog i njegovog branioca advokata. Ročište se održava bez prisustva javnosti, a sud odluku donosi na samom ročištu.

KADA SUD PRIHVATA SPORAZUM?

Sud će doneti presudu kojom prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela ako prethodno utvrdi:

da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao krivično delo
da je okrivljeni svestan svih posledica zaključenog sporazuma, a posebno da se odriče prava na suđenje i da prihvata ograničenje prava na ulaganje žalbe
da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo;
da je dogovorena kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u skladu sa zakonom.

KADA SUD ODBACUJE SPORAZUM?

Sud će odbaciti sporazum o priznanju krivičnog dela ako on ne sadrži obavezne podatke predviđene zakonom, ili ako na ročište ne dođe okrivljeni koji je uredno pozvan a izostanak nije opravdao.

Takođe, ukoliko sud utvrdi da nije ispunjen neki od gore navedenih uslova, on će rešenjem odbiti sporazum o priznanju krivičnog dela. Sud će takođe odbiti sporazum ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo a nema uslova za primenu mere bezbednosti, ako je krivično gonjenje zastarelo, delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, kao i u slučaju da sud proceni da nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio krivično delo.

Sud će odbaciti sporazum o priznanju krivičnog dela ako on ne sadrži obavezne podatke predviđene zakonom, ili ako na ročište ne dođe okrivljeni koji je uredno pozvan a izostanak nije opravdao.

U presudi kojom prihvata sporazum, sud će okrivljenog oglasiti krivim za krivično delo. Kazna će biti uvedena u kaznenu evidenciju. Za razliku od ovoga, kod primene oportuniteta – odlaganja krivičnog gonjenja okrivljenom kazna se ne izriče, a više o tome možete pročitati gore u tekstu.

Ukoliko sud odbije sporazum o priznanju krivičnog, svi spisi u vezi sa njim uništavaju se u prisustvu sudije koji je doneo rešenje i o tome se sastavlja zapisnik, a postupak se vraća u fazu koja je prethodila zaključenju sporazuma. Sudija koji je odbio sporazum ne može učestvovati u daljem toku postupka.

ŽALBA NA SPORAZUM

ŽALBA NA SPORAZUM | Milan Ivetić Advokat

Sam tekst sporazuma obavezno sadrži izjavu o odricanju javnog tužioca, okrivljenog i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim za slučaju izričito predviđen zakonom.

Odluka suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela dostavlja se okrivljenom, braniocu (advokatu) i javnom tužiocu.

Zakonik o krivičnom postupku predviđa da žalba nije dozvoljena protiv rešenja kojim sud odbacuje ili odbija sporazum o priznanju krivičnog dela.

Protiv presude suda kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela može se izjaviti žalba samo u slučaju ako se sama presuda ne odnosi na predmet sporazuma, ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti, ako je krivično gonjenje zastarelo, delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, i u slučaju da sud proceni da nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio krivično delo. Žalba se može izjaviti u roku od osam dana od dana dostavljanja presude.

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za krivično pravo.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Septembar 2021

30 авг

Radno vremene zaposlenog, prekovremeni rad, noćni radi, i smenski rad reguliše Zakon o radu, a ono se konkretizuje kolektivnim ugovorom, opštim aktom poslodavca, i ugovorom o radu koji potpisuju zaposleni i poslodavac.

RADNO VREME ZAPOSLENOG

Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca. Zaposleni radno vreme provodi na mestu gde se poslovi obavljaju, ali se zaposleni i poslodavac mogu sporazumeti da jedan period radnog vremena zaposleni poslove obavlja od kuće.

RADNO VREME U UGOVORU

Ugovor o radu može biti zaključen sa punim radnim vremenom, sa nepunim radnim vremenom, i sa skraćenim radnim vremenom.

Puno radno vreme zaposlenog iznosi 40 časova nedeljno. Poslodavac može opštim aktom da utvrdi da puno radno vreme bude kraće, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Zaposleni u svakom slučaju ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Nepuno radno vreme je radno vreme kraće od punog radnog vremena. Ukoliko zaposleni radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca, on može da za ostatak radnog vremena zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i na taj način ostvari puno radno vreme.
Zaposleni koji rade na poslovima sa povećanim rizikom, imaju skraćeno radno vreme. Radno vreme se skraćuje srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a ono može biti skraćeno najviše 10 časova nedeljno. Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.

Puno radno vreme zaposlenog mlađeg od 18 godina života ne može da se utvrdi u trajanju dužem od 35 časova nedeljno, niti dužem od osam časova dnevno.

VREME PRIPRAVNOSTI

Vreme pripravnosti je vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba.

Ukoliko se zaposleni nalazi u pripravnosti u toku obavljanja poslova, ovaj period se uračunava u radno vreme zaposlenog.

Međutim ukoliko se zaposleni nalazi u pripravnosti, ali van mesta gde se poslovi obavljaju, ovaj period se ne uračunava u radno vreme zaposlenog. Ipak, zaposleni ima pravo na novčanu naknadu za pripravnost.

Vreme pripravnosti i visina naknade konkretnije se uređuju opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu

PREKOVREMENI RAD

Zaposleni je dužan da na zahtev poslodavca radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Zakon o radu, ovaj rad naziva prekovremeni rad.

Poslodavac je dužan da vodi dnevnu evidenciju o prekovremenom radu zaposlenih.

Prekovremeni rad može da traje najduže osam časova nedeljno. Kada se sabere redovno radno vreme zaposlenog u toku dana i prekovremeni rad, ukupan zbir sati koji zaposleni može da radi u toku dana ne sme da bude veći od 12 časova dnevno.

KOME NE MOŽE DA SE ODREDI PREKOVREMENI RAD?

Prekovremeni rad ne može da se odredi zaposlenima koji rade na poslovima sa povećanim rizikom i imaju skraćeno radno vreme, osim ako u određenim slučajevima zakonom nije drugačije određeno.

Zabranjen je prekovremeni rad zaposlenima koji su mlađi od 18 godina života.

Zaposleni ne može da radi prekovremeno ako bi, po nalazu nadležnog zdravstvenog organa, takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje.

Zaposlena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može da radi prekovremeno ako ima nalaz nadležne zdravstvene ustanove da bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta

Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života, samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili ima dete koje je težak invalid, može da radi prekovremeno samo uz svoju pisanu saglasnost.

Dežurstvo u zdravstvenim ustanovama kao prekovremeni rad, uređeno je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Ovim zakonom su propisani slučajevi pod kojima zdravstvena ustanova može da uvede dežurstvo kao prekovremeni rad.

RASPORED RADNOG VREMENA

Po pravilu, radna nedelja traje pet radnih dana, a raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac. Radni dan, po pravilu, traje osam časova.

Poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahtevaju može da radnu nedelju i raspored radnog vremena organizuje i na drugi način.

U zavisnosti od organizacije rada i prirode posla, početak i završetak radnog vremena može da se precizno utvrditi, odnosno da se ugovori klizno radno vreme.

Poslodavac je dužan da zaposlenog obavesti najmanje pet dana unapred o rasporedu radnog vremena i o promeni rasporeda radnog vremena, osim kada je potrebno uvesti prekovremeni rad. Samo izuzetno, u slučaju nastupanja nepredviđenih okolnosti, poslodavac može da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena u kraćem roku od pet dana, ali ne kraćem od 48 časova unapred.

Puno ili nepuno radno vreme zaposlenog ne mora biti raspoređeno jednako po radnim nedeljama, ukoliko je kod poslodavca rad organizovan u smenama ili to zahteva organizacija rada. U tom slučaju utvrđuje se prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou.

Zaposleni može da radi najduže 12 časova dnevno, odnosno 48 časova nedeljno uključujući i prekovremeni rad.

PRERASPODELA RADNOG VREMENA

Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena. Ovo je moguće u slučajevima kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima.

Kod preraspodele radnog vremena ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine ne sme u proseku da bude duže od ugovorenog radnog vremena. Kolektivnim ugovorom može se utvrditi da se preraspodela ne vezuje za kalendarsku godinu, odnosno da može trajati i duže od šest meseci, ali ne duže od devet meseci.

Zabranjena je preraspodela radnog vremena zaposlenima koji su mlađi od 18 godina života.

Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena zaposlenoj ženi za vreme trudnoće i zaposlenom roditelju sa detetom mlađim od tri godine života ili zaposlenom roditelju koji ima dete sa težim stepenom psihofizičke ometenosti – samo uz pisanu saglasnost zaposlenog.

Da li se preraspodela radnog vremena smatra kao prekovremeni rad?

Preraspodela radnog vremena ne smatra se prekovremenim radom. Zaposleni može da se saglasi da u preraspodeli radnog vremena radi u proseku duže od propisanog proseka, ali se u tom slučaju časovi rada duži od prosečnog radnog vremena obračunavaju i isplaćuju kao prekovremeni rad.

Radno vreme u slučaju preraspodele radnog vremena ne može da traje duže od 60 časova nedeljno.

Na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme, ne može se vršiti preraspodela radnog vremena.

Ukoliko zaposlenom prestane radni odnos u toku perioda preraspodele, on ima pravo da mu se ostvareni časovi rada duži od ugovorenog radnog vremena preračunaju u njegovo radno vreme i da ga poslodavac odjavi sa obaveznog socijalnog osiguranja po isteku tog vremena ili da mu te časove rada poslodavac obračuna i isplati kao časove prekovremenog rada.

NOĆNI RAD (RAD NOĆU)

Noćnim radom smatra se rad koji se obavlja u vremenu od 22,00 časa do 6,00 časova narednog dana.

Pre uvođenja noćnog rada poslodavac mora zatražiti mišljenje sindikata o merama bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu zaposlenih koji rad obavljaju noću.

Ukoliko zaposleni radi noću najmanje tri sata svakog radnog dana, ili ako radi noću trećinu punog radnog vremena u toku jedne radne nedelje, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova u toku dana ako bi, po mišljenju nadležnog zdravstvenog organa, takav rad doveo do pogoršanja zdravstvenog stanja zaposlenog.

KO NE MOZE DA RADI NOĆU?

Zaposleni koji je mlađi od 18 godina života ne može da radi noću, osim ako obavlja poslove u oblasti kulture, sporta, umetnosti i reklamne delatnosti. Ovo je moguće i u slučaju kada je neophodno da se nastavi rad prekinut usled više sile, pod uslovom da takav rad traje određeno vreme i da mora da se završi bez odlaganja, a poslodavac nema na raspolaganju u dovoljnom broju druge punoletne zaposlene. U svakom slučaju poslodavac je dužan da obezbedi nadzor nad radom zaposlenog mlađeg od 18 godina života od strane punoletnog zaposlenog.

Zaposlena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može da radi noću ako bi prema nalazu nadležne zdravstvene ustanove takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta.

Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života, samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili ima dete koje je težak invalid, može da radi noću samo uz svoju pisanu saglasnost.

RAD U SMENAMA

Rad u smenama predstavlja organizaciju rada prema kojoj se zaposleni na istim poslovima kod poslodavca smenjuju prema utvrđenom rasporedu.

Smatra se da zaposleni radi u smenama ako u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena. Ako rad u smenama uključuje noćni rad, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću. Zaposleni može da radi noću duže od jedne radne nedelje, samo ako se pisanim putem izričito saglasio sa tim.

UVEĆANA ZARADA ZA PREKOVREMENI RAD, NOĆNI RAD i SMENSKI RAD

Zakon o radu propisuje da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu pored ostalog i za prekovremeni rad i noćni rad.

Zakonom o radu propisano je minimalno uvećanje, a opštim aktom i ugovorom o radu može biti predviđeno i veće uvećanje.

Tako zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovne zarade.

Isto tako i za prekovremeni rad zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu najmanje 26% od osnovne zarade.

Opštim aktom i ugovorom o radu može da se utvrde da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama.

Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova za uvećanje, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.

PREKRŠAJI

Kazna za prekršaj | Advokat MIlan Ivetić

Zakonom o radu predviđeni su prekršaji za kršenje pojedinih odredbi zakona.

Novčanom kaznom kazniće se za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica, odgovorno lice u pravnom licu, odnosno zastupnik pravnog lica, kao i preduzetnik :

ako zaposlenom odredi prekovremeni rad suprotno odredbama zakona,
ako je izvršio preraspodelu radnog vremena suprotno odredbama zakona,
ako zaposlenom koji radi noću ne obezbedi obavljanje poslova u toku dana,
ako zaposlenom koji radi u smenama ne obezbedi izmenu smena,
ako zaposlenom mlađem od 18 godina života odredi da radi suprotno zakonu,
ako ne obezbedi zaštitu materinstva, kao i prava po osnovu nege deteta i posebne nege deteta,
ako ne vodi dnevnu evidenciju o prekovremenom radu zaposlenih,
ako ne obezbedi vreme za odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Avgust2021

23 авг

Upravni spsor i upravni postupak | Advokat Novi Sad

Upravni postupak predstavlja postupak u kome organi uprave odlučuju o nekoj upravnoj stvari. Kako se ne bi dozvolilo da odluka organa uprave koji odlučuje bude konačna i bez mogućnosti da se preispita njena zakonitost, postoji vid kontrole prvostepenog organa od strane drugostepenog organa uprave.

Ovo je jedan vid upravne kontrole uprave, ali kako bi se povećala pravna sigurnost, postoji i sudska kontrola uprave.

Upravni spor predstavlja kontrolu organa uprave od strane suda. Za potrebe rešavanja upravnih sporova uspostavljen je sud posebne nadležnosti. Upravni sud sa ima sedište u Beogradu, sa odeljenjima u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu

Dva najznačajnija zakona za upravno pravo jesu Zakon o opštem upravnom postupku i Zakon o upravnim sporovima.

KO SU ORGANI UPRAVE?

Postoje organi državne uprave, a to su subjekti koji vrše određene upravne poslove u ime i za račun Republike Srbije.

KO ČINI DRŽAVNU UPRAVU?

Državnu upravu čine:

ministarstva,
uprave u sastavu ministarstva,
inspektorati,
direkcije,
i posebne organizacije kao što su sekretarijati i zavodi.

Pored organa državne uprave postoje i organi lokalne uprave, kao i pokrajinski organi uprave.

Pored toga što upravnu delatnost vrše organi uprave, ovu delatnost mogu vršiti i drugi subjekti kojima su poverena javna ovlašćenja.

To mogu biti:

organizacije,
ustanove,
javna preduzeća,
ali i pravna i fizička lica.

REŠENJE UPRAVNOG POSTUPKA

Rešenje upravnog spora | Advokat Milan Ivetić Novi Sad

Upravni postupak pokreće se zahtevom stranke ili po službenoj dužnosti. U prvostepenom postupku organ uprave odlučuje o nekom pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke.

Kao glavni rezultat upravnog postupka, organ uprave donosi Rešenje kojim odlučuje o samoj upravnoj stvari. Rešenjem se odlučuje da li nekome pripada neko pravo ili mu se utvrđuje neka obaveza.

Dok traje upravni postupak, ogran uprave može da donosi i zaključke, ali se zaključkom odlučuje o pitanjima koja se tiču samog vođenja upravnog postupka, ali ne i o samoj upravnoj stvari.

Ukoliko se u rešenju pojave neke tehničke greške u kucanju imana, brojeva, ili druge očigledne omaške, može se u svako doba zatražiti ispravka. Ispravku vrši organ koji je doneo rešenje, a o ispravci se donosi poseban zaključak.

ROK ZA DONOŠENJE REŠENJA UPRAVNOG POSTUPKA

Ukoliko se postupak vodi u interesu stranke, organ uprave je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od dana pokretanja postupka. Nije od uticaja da li je sam upravni postupak pokrenut po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke. Po izdavanjem rešenja se podrazumeva donošenje i obaveštavanje stranke o donetom rešenju, dakle nije dovoljno da organ uprave donese rešenje, već ga u zakonskom roku mora i dostaviti stranci.

Ukoliko je u pitanju takozvani skraćeni upravni postupak, rok za izdavanje rešenja je 30 dana od dana pokretanja postupka

Ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku stranka ima pravo na žalbu, kao da je njen zahtev odbijen. Žalba se može podneti posle isteka tog roka, a najkasnije u roku od godinu dana od isteka tog roka.

Ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonskom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku koji nije duži od 15 dana.

Posebnim zakonom može biti predviđeno da se neizdavanje rešenja u zakonskom roku u određenim slučajevima smatra usvajanjem zahteva stranke.

ŽALBA NA REŠENJE

Protiv rešenja prvostepenog organa stranka ima pravo na žalbu, ako žalba nije zakonom isključena. Žalbu može podneti stranka, ali i svako lice na čija prava, obaveze ili pravne interese može da utiče ishod upravnog postupka.

Žalba se podnosi u roku od 15 dana od obaveštavanja stranke o rešenju, osim ako u određenim slučajevima zakonom nije propisan drugi rok.

Žalba se podnosi drugostepenom organu. Međutim, žalba se ne dostavlja direktno drugostepenom organu, već prvostepenom koji dalje žalbu zajedno sa spisom predmeta prosleđuje drugostepenom organu.

Prvostepeni organ može sam da zameni ožalbeno rešenje kako bi udovoljio žalbenom zahtevu, i da žalbu ni ne dostavlja drugostepenom organu.

Drugostepeni organ prvo ispituje formalne strane žalbe, pa ukoliko ona nije blagovremena, nije dozvoljena, ili ju je izjavilo neovlašćeno lice, drugostepeni organ će je odbaciti.

Ukoliko je žalba formalno uredna, drugospepeni organ odlučuje o žalbi, te može:

žalbu odbiti kao neosnovanu,
poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na rešavanje,
poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar,
ili izmeniti prvostepeno rešenje.

Razlika između odbacivanja i odbijanja žalbe je u tome što se žalba odbacuje iz formalnih nedostataka, a odbija se iz suštinskih kada je neosnovana.

ROK ZA REŠAVANJE PO ŽALBI

Rok za rešavanje po žalbi | Milan Ivetić Novi Sad

Rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata žalba, osim ako zakonom nije propisan kraći rok.

Drugostepeni organ svoju odluku po žalbi dostavlja prvostepenom organu, a prvostepeni organ je dostavlja stranci.

Ovaj zakonski rok za izdavanje drugostepenog rešenja obuhvata i dostavljanje rešenja stranci. Dakle nije dovoljno da rešenje bude doneto, već ukoliko stranka ne dobije rešenje u zakonskom roku, smatra se da je rok prekoračen i stranka ima pravo pokrenuti upravni spor zbog ćutanja uprave.

UPRAVNI SPOR

Upravni spor je vid sudske kontrole uprave, a detaljnije je regulisan Zakonom o upravnim sporovima.

U upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata.

Dakle, da bi se pokrenuo upravni spor protiv nekog upravnog akta, neophodno je da on bude konačan. Konačni su svi akti drugostepenih organa, ali i akti prvostepenih organa protiv kojih žalba nije dopuštena. Ukoliko je u upravnom postupku žalba protiv rešenja bila dozvoljena, ali nije izjavljena, protiv takvog rešenja se ne može pokrenuti upravni spor.

ĆUTANJE UPRAVE

Ukoliko je stranka izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni organ nije doneo rešenje po žalbi u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u određenim slučajevima u kraćem roku ako je to zakonom propisano, postoji takozvano ćutanje uprave.

Stranka može da podnese naknadni zahtev drugostepenom organu, a on u tom slučaju ima rok od još sedam dana da donese rešenje. Ukoliko to ne učini, stranka ima pravo da pokrene upravni spor zbog ćutanja uprave.

Bitno je naglasiti da se naknadni zahtev podnosi direktno drugostepenom organu, i da je pre pokretanja upravnog spora neophodno sačekati da prođe novi rok od sedan dana. U protivnom Upravni sud može odbaciti tužbu u upravnom sporu. Zakonom o upravnim sporovima je predviđeno da će tužba biti odbačena ako je neblagovremena ili ako je podneta pre vremena.

U slučajevima u kojima prvostepeni organ u zakonskom roku nije doneo rešenje po zahtevu stranke, a žalba protiv prvostepenog rešenja nije dozvoljena, takođe se može pokretnuti upravni spor zbog ćutanja uprave. U ovom slučaju stranka je dužna da pre pokretanja upravnog spora dostavi prvostepenom organu naknadni zahtev, a prvostepeni organ ima dodatni rok od sedam dana da odluči.

KAKO TEČE UPRAVNI SPOR?

Tok upravnog spora | Advokat Novi Sad

Upravni spor regulisan je Zakonom o upravnim sporovima.

Upravni spor se pokreće tužbom. Tužba se podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci ili u određenim slučajevima u kraćem roku ako je to zakonom propisano. Tužba se predaje Upravnom sudu neposredno, preko pošte ili na zapisnik.

Tuženi u upravnom sporu jeste organ čiji se upravni akt osporava, odnosno organ koji po zahtevu, odnosno po žalbi stranke nije doneo upravni akt.

DA LI SU MOŽE ODBACITI TUŽBU?

Sud može tužbu odbaciti ukoliko je ona nepotpuna, nerazumljiva, neblagovremena, i u drugim slučajevima predviđenim Zakonom o upravnim sporovima.

Sud će pozvati tuženi organ da da odgovor na tužbu, i da dostavi spise predmeta upravnom sudu. Ako tuženi u toku sudskog postupka donese novi akt kojim menja ili poništava upravni akt protiv kojeg je upravni spor pokrenut, kao i ako naknadno donese akt u slučaju da je upravni spor pokrenut zbog ćutanja uprave, sud će pozvati tužioca da se izjasni o tome da li je naknadno donetim aktom zadovoljan ili ostaje pri tužbi i u kom obimu, odnosno da li tužbu proširuje i na novi akt.

U upravnom sporu sud će održati usmenu javnu raspravu ako je neophodno neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Sud rešava upravni spor donošenjem presude. Presudom se tužba uvažava ili odbija kao neosnovana.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Avgust 2021

24 јун

Predbracni i bracni ugovor | Advokat Novi Sad

Dvoje ljudi odluče da žive zajedno, bilo u formi braka ili u formi vanbračne zajednice. Svaka zajednica života otvara i pitanja imovine. Zakon u određenoj meri uređuje ova pitanja. Ostavljena je mogućnost i da se ova pitanja urede ugovorom između supružnika (bračni ugovor), ili vanbračnih partnera (predbračni ugovor).

Da bismo shvatili pitanje bračnog i predbračnog ugovora, treba razumeti na koji način zakon reguliše imovinske odnose partnera.

ŠTA JE BRAK, A ŠTA VANBRAČNA ZAJEDNICA?

Porodični zakon brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene. Ukoliko ne postoje smetnje, brak se zaključuje davanjem slobodne izjave volje pred matičarem.

Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji. Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim Porodičnim zakonom.

IMOVINSKO PRAVNI ODNOSI U BRAKU

Postoje dva režima imovine kod bračnih partnera. Svaki supružnik može imati svoju posebnu imovinu, a određena imovina može biti i zajednička imovina oba bračna druga.

Vanbračna zajednica je po pitanju imovinskih odnosa izjednačena sa bračnom.

Supružnici odnosno budućih supružnici mogu zaključiti bračni odnosno predbračni ugovor i time detaljnije urediti svoje imovinske odnose.

POSEBNA IMOVINA SUPRUŽNIKA

Sva ona imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu. Bez obzira što je zaključio brak, ova imovina i dalje ostaje njegova posebna imovina. On njom samostalno može da upravlja i raspolaže. Za bilo kakav pravni posao koji se tiče posebne imovine nije potrebna saglasnost drugog bračnog druga.

Nakon sklapanja braka, posebnu imovinu jednog bračnog druga činiće sve ono što je on dobio na poklon. Takođe, posebnu imovinu činiće imovina koju je nasledio u toku trajanja bračne zajednice.

Novac dobijen prodajom posebne imovine i dalje ostaje posebna imovina tog bračnog druga. Ukoliko bračni drug od ovako dobijenog novca kupi neku drugu imovinu, i ona ostaje postaje njegova posebna imovina na koju drugi bračni drug nema pravo svojine.

ZAJEDNIČKA IMOVINA STEČENA U BRAKU

Zajednička imovina stečena u braku | Advokat Milan Ivetić Novi Sad

Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja braka predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Bez uticaja je od čije je zarade imovina kupljena, ona ipak predstavlja zajedničku imovinu. Ukoliko se na primer stan kupi od kredita koji otplaćuje jedan supružnik, taj stan ipak predstavlja zajedničku imovinu jer se zarada drugog supružnika troši na druge potrebe porodice.

Čak i u situaciji gde jedan supružnika ne radi, imovina stečena od zarade drugog supružnika smatra se zajedničkom. Ovo važi jer drugi supružnik koji nema posao može davati svoj doprinos čuvanjem deteta, održavanjem domaćinstva, pripremanjem hrane i tako dalje.

Zajedničku imovinu čini i imovina stečena igrom na sreću u toku trajanja zajednice života u braku. Ovo važi osim ako supružnik koji je ostvario dobitak ne dokaže da je u igru uložio posebnu imovinu.

Zajedničku imovinu čini i imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine u toku trajanja zajednice života u braku.

Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu. U sudskom postupku visina doprinosa utvrđuje se na osnovu veštačenja veštaka ekonomske struke ili veštaka građevinske struke ukoliko su u pitanju nekretnine.

UPRAVLJANJE I RASPOLAGANJE ZAJEDNIČKOM IMOVINOM

Zajednička imovina je u takvom režimu gde unapred nije određeno koliki je udeo kog supružnika. Pretpostavka je da su udeli supružnika u sticanju zajedničke imovine jednaki, tj ta svaki supružnik ima 50 % udela. Može se dokazivati da udeli nisu jednaki, tj da jedan supružnik ima veći doprinos.

Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Jedan supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti.

NEKRETNINA KAO ZAJEDNIČKA IMOVINA

Nekretnina u Katastru nepokretnosti može biti upisana kao zajednička svojina supružnika bez opredeljenog udela svakog od njih. Ukoliko se supružnici upišu kao suvlasnici tako da je udeo svakog od njih poznat, tada se smatra da su oni izvršili deobu zajedničke imovine, i svaki suvlasnički deo predstavlja posebnu imovinu supružnika kojom on može slobodno da raspolaže. Deoba se može izvršiti prilikom kupovine nepokretnosti, ali i kasnije ako supružnici zaključe bračni ugovor.

Ukoliko je nepokretnost u Katastru upisana na ime samo jednog supružnika, a stečena je tokom trajanja braka, ona se smatra zajedničkom imovinom oba supružnika, osim ako nakon upisa nije zaključen bračni ugovor ili je o pravima supružnika odlučivao sud.

Za prodaju nekretnine koja predstavlja zajedničku imovinu potrebna je saglasnost oba supružnika.

Za uspostavljanje hipoteke na nekretnini koja je upisana na ime samo jednog supružnika a smatra se zajedničkom imovinom, potrebna je saglasnost i drugog supružnika. U protivnom supružnik koji nije dao saglasnost može u parničnom postupku tražiti utvrđenje da nije dozvoljeno izvršenje javnom prodajom u izvršnom postupku. Zakon o hipoteci propisuje da se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara. Ova saglasnost zajedničara za zasnivanje hipoteke ne može biti prećutna, niti se ona može pretpostaviti. Saglasnost mora biti data jasno i izričito pred ovlašćenim organom na način propisan zakonom a koje stanovište je zauzeo i Ustavni sud, jer u suprotnom drugom supružniku može biti povređeno pravo na imovinu.

DEOBA ZAJEDNIČKE IMOVINE

Kao što smo rekli u zajedničkoj imovini supružnika nije utvrđeno koliki je udeo kog supružnika u toj imovini. Deoba zajedničke imovine predstavlja utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Deoba zajedničke imovine može se izvršiti za vreme trajanja braka, ali i posle njegovog prestanka.

Stvari za ličnu upotrebu jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu bez uračunavanja u njegov udeo. Ovo važi ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine i vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika. Ako je vrednost ličnih stvari nesrazmerno velika, one pripadaju u isključivu svojinu supružniku sa uračunavanjem u njegov udeo.

Predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju od najmanje tri godine pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo.

Stvari namenjene detetu pripadaju u isključivu svojinu supružniku koji vrši roditeljsko pravo bez uračunavanja u njegov udeo. Ako roditelji vrše roditeljsko pravo zajednički, nad stvarima namenjenim detetu imaju pravo zajedničke svojine.

Stvari za vršenje zanata ili zanimanja jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo.

SPORAZUMNA DEOBA IMOVINE

Sporazumna deoba imovine | Milan Ivetć Advokat

Ako supružnici, odnosno vanbračni partneri mogu da se sporazumeju, zaključiće sporazum o deobi zajedničke imovine.

Supružnici odnosno vanbračni partneri takođe mogu zaključiti i bračni ugovor odnosno predbračni ugovor kojim će podeliti zajedničku imovinu. Sam tekst ovog bračnog ugovora odnosno predbračnog ugovora može sastaviti advokat nakon što utvrdi volju ugovornih strana, a nakon toga ugovorne strane pristupaju kod javnog beležnika kako bi se izvršila solemnizacija.

SUDSKA DEOBA IMOVINE

Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu će izvršiti sud. Pretpostavka je da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika se može utvrditi zavisno od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.

Pravo na deobu zajedničke imovine imaju sami supružnici, naslednici umrlog supružnika, ali i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja.

ODGOVORNOST ZA OBAVEZE

Za sopstvene obaveze preuzete pre ili nakon sklapanja braka odgovara supružnik koji ih je preuzeo svojom posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini. Ukoliko iz posebne imovine supružnika ne mogu da se namire obaveze, poverilac može zahtevati deobu zajedničke imovine. Deoba se zahteva kako bi se mogao naplatiti iz udela supružnika koji duguje.

Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom. Onaj supružnik koji je iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu ima pravo na naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj imovini.

Pitanja odgovornosti za obaveze mogu biti detaljanije uređena bračnim odnosno predbračnim ugovorom.

BRAČNI UGOVOR

Supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj imovini urediti bračnim ugovorom. Supružnici bračnim ugovorom takođe mogu urediti i svoje odnose na budućoj imovini.

Sam tekst bračnog ugovora može sastaviti advokat nakon što utvrdi volju oba supružnika. Nakon toga ugovorne strane pristupaju kod javnog beležnika kako bi se izvršila solemnizacija (overa). Prilikom potvrđivanja ugovora, javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.

Ukoliko je predmet bračnog ugovora neka nepokretnost, on se upisuje u javni registar prava na nepokretnostima.

Zakonom nije izričito regulisano da li je dozvoljeno da supružnici izvrše samo delimičnu deobu, tj da određenu imovinu podele, a da druga ostane i dalje u režimu zajedničke imovine. Međutim, nesporno je da je delimična deoba dozvoljena, a koje mišljenje je potvrđeno i od strane Saveta Javnobeležničke komore.

Bračnim ugovorom mogu se regulisati imovinski odnosi supružnika, ali ne i naslednopravni odnosi. Raspolaganje imovinom za slučaj smrti mora vršiti na način i u formi koju propisuje Zakon o nasleđivanju.

Dakle bračnim ugovorom može biti definisano koja imovina predstavlja posebnu imovinu svakog supružnika. Koja imovina predstavlja zajedničku imovinu, na koji način se vrši podela postojeće zajedničke imovine, na koji način će se urediti odnos po pitanju buduće imovine, odgovornost supružnika za obaveze, ali i druga bitna pitanja oko imovinskih odnosa supružnika

PREDBRAČNI UGOVOR

Predbračni ugovor | Advokat Novi Sad

Zakon izričito ne koristi termin predbračni ugovor, ali navodi da supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor). S toga je termin predbračni ugovor već ušao u velikoj meri u upotrebu, a jasno je da se ovaj ugovor odnosi na odnose koji uređuju budući supružnici.

Imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe Porodičnog zakona o imovinskim odnosima supružnika.

Budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj imovini urediti predbračnim ugovorom. Isto tako predbračnim ugovorom mogu se urediti pitanja buduće imovine budućih supružnika.

Mogućnost zaključenja predbračnog ugovora između vanbračnih partnera, postoji bez obzira na činjenicu da li oni imaju nameru da zaključe brak ili i dalje ostanu u vanbračnoj zajednici.

POREZ PRILIKOM ZAKLJUČENJA BRAČNOG ODNOSNO PREDBRAČNOG UGOVORA

Zakonom o porezima na imovinu propisano je da se porez na nasleđe i poklon NE plaća na podelu imovine koja je zajednički stečena od strane supružnika za vreme trajanja braka, a koja se vrši između bivših supružnika čime se uređuju njihovi imovinski odnosi u vezi sa razvodom braka.

Prema mišljenju Ministarstva finansija, kad supružnici za vreme trajanja braka zaključe bračni ugovor i izvrše sporazumnu deobu zajedničke imovine tako što utvrde suvlasnički udeo svakog supružnika, na tu deobu se ne plaća ni porez na nasleđe i poklon, ni porez na prenos apsolutnih prava, uz uslov da na ime sticanja isključivog prava u korist svakog od supružnika nijedan od njih drugom supružniku ne daje naknadu iz svoje posebne imovine

Ukoliko je u pitanju deoba imovine stečena u vanbračnoj zajednici pa se zaključi predbračni ugovor, potrebno je nadležnom poreskom organu pružiti dokaze o postojanju vanbračne zajednice koja je započela pre i trajala duži period uključujući i vreme sticanja imovine.

UGOVOR O UPRAVLJANJU I RASPOLAGANJU ZAJEDNIČKOM IMOVINOM

Supružnici koji ne izvrše podelu zajedničke imovine, mogu zaključiti ugovor na osnovu koga će jedan od njih upravljati i raspolagati celokupnom zajedničkom imovinom ili nekim njenim delovima. Ovaj ugovor može se odnositi samo na upravljanje ili samo na raspolaganje ili samo na pojedine poslove upravljanja i raspolaganja.

Ukoliko se ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom odnosi na nepokretnosti, on se upisuje u javni registar prava na nepokretnostima. Svrha upisa ugovora o raspolaganju zajedničkom imovinom u javni registar je samo u tome da se ugovoru obezbedi publicitet i stoga izostanak upisa ugovor ne čini ništavim.

Potreba za ovim ugovorom u praksi može nastati na primer zbog odlaska jednog supružnika u inostranstvo. Ugovorom se može predvideti da će se po povratku supružnika iz inostranstva, ponovo uspostavi režim zajedničkog upravljanja i prestaje režim individualnog upravljanja.

Ugovor može sastaviti advokat, a isti solemnizuje (overava) Javni beležnik u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

POKLON UČINJEN SUPRUŽNIKU

Ako brak prestane razvodom ili poništenjem, neće se vraćati uobičajeni pokloni koje su supružnici učinili jedan drugome u toku trajanja zajedničkog života.

Međutim vratiće se pokloni čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika.

Ukoliko bi povraćaj poklona predstavljalo očiglednu nepravdu za supružnika koji ga je primio, onda supružnik koji je poklon načinio nema pravo na povraćaj.

Pokloni se vraćaju prema stanju u kome su se nalazili u trenutku kada je prestala zajednica života u braku.

PRESTANAK BRAČNOG I PREDBRAČNOG UGOVORA

Prestanak bračnog i predbračnog ugovora | Avokat Milan Ivetić Novi Sad

Zakon posebno ne reguliše pitanje prestanka bračnog odnosno predbračnog ugovora, pa se ovde primenjuju opšta pravila o prestanku ugovora.

Koja su to pravila?

Stranke mogu sporazumno izmeniti, dopuniti bračni odnosno predbračni ugovor. Za ovo je potrebna saglasnost obe ugovorne strane, a čini se u formi koja je potrebna i za sklapanje bračnog odnosno predbračnog ugovora.

Bračni i predbračni ugovor mogu se raskinuti sporazumno, ili jednostrano ukoliko postoje zakonski uslovi.

Bračni i predbračni ugovor će biti apsolutno ništavi ukoliko ugovorne strane nisu posedovale sposobnost za njegovo zaključenje, odnosno ako su ga zaključile ugovorne strane koje ne ispunjavaju uslove u pogledu sposobnosti za zaključenje punovažnog braka

Bračni i predbračni ugovor će biti apsolutno ništavi i ukoliko nisu zaključeni u zakonom propisanoj formi.

U slučaju mane volje ugovornih strana kao što su zabluda, prevara ili prinuda, bračni i predbračni ugovor će biti rušljivi.

Razvodom ili poništajem braka, prestaje dejstvo i bračnog ugovora. Bračni i predbračni ugovor prestaju i smrću jedne ugovorne strane.

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima možete se obratiti stručnom licu, advokatu za bračni ugovor.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Jun 2021

20 јан

Testament, Zaveštanje, ili kako se još naziva i Poslednja volja, predstavlja izjavu kojom jedno lice raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti.

Lice koje sačinjava testament naziva se zaveštalac.

ZAVEŠTAJNA (TESTAMENTALNA) SPOSOBNOST

Da bi testament bio punovažan, zakon predviđa određene uslove koje mora da ispuni lice koje raspolaže svojom imovinom u formi testamenta.

Testament može sačiniti lice koje je navršilo petnaest godina života i sposobno je za rasuđivanje.

Naslednici koji nisu zadovoljeni testamentom, ukoliko smatraju da testator u trenutku sastavljanja testamenta nije bio sposoban za rasuđivanje, mogu u ostavinskom postupku osporavati testament i tražiti da se ova činjenica utvrdi. Kako bi se izbegla ova mogućnost, poželjno je da testator prilikom sačinjavanja testamenta, angažuje sudskog veštaka iz oblasti psihijatrije koji će sačiniti nalaz i mišljenje u kom će konstatovati da je testator u momentu sačinjavanja testamenta sposoban za rasuđivanje. Ovaj nalaz čuvaće se zajedno sa testamentom.

Ukoliko zaveštalac nakon sačinjavanja testamenta izgubi sposobnost za rasuđivanje, to nije od uticaja na punovažnost testamenta. Ipak postoji jedan izuzetak, a to je ukoliko se nakon sačinjavanja testamenta bitno izmene prilike koje su bile odlučujuća pobuda zaveštaocu, a on zbog gubitka sposobnosti za rasuđivanje nije u stanju da stavi van snage neke odredbe ili ceo testament, to može učiniti sud na zahtev zainteresovanog lica.

Ako je zaveštalac stranac, a ostavinski postupak se vodi u Republici Srbiji, sposobnost za pravljenje testamenta ceniće se prema pravu države čiji je on državljanin.

VOLJA ZA SAČINJAVANJE TESTAMENTA

Da bi testament bio punovažan, volja zaveštaoca mora biti ozbiljna, stvarna, i slobodna.

Volja zaveštaoca je ozbiljna i stvarna kada on sačinjava testament upravo sa namerom da testament proizvede pravno dejstvo kojim će rasporediti svoju imovinu za slučaj smrti. Primer testamenata koji ispunjavaju formu, a ipak ne proizvodi pravno dejstvo jer volja zaveštaoca nije ozbiljna i stvarna, jeste kada profesor u vidu prezentacije studentima sačini pismeni testament, kada glumac to učini za potrebe snimanja filma, kada bolesnik priča sa prijateljima kako bi rasporedio imovinu za slučaj da umre ali ne izjavljuje da to čini tom prilikom i da je to njegova poslednja volja, ili slični primeri.

Volja zaveštaoca nije slobodna kada je on sačinio testament pod uticanjem pretnje, prinude, zbog prevare, ili u zabludi. Ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje, ovo zaveštanje je rušljivo, i može se podneti tužba za poništaj testamenta.

Testament - Volja za sačinjavanje testamenta

Zaveštaočeva namera da sačini testament mora biti određena. Testamentom se može tačno odrediti kome će pripasti konkretna stvar, ali se u testamentu mogu dati i kriterijumi na osnovu kojih će se kasnije mogu identifikovati stvari (sve pokretne stvari, stanovi u Novom Sadu, zemljište u opštini Novi Sad). Isto tako i lica mogu biti konkretno određena (svome sinu) ili mogu biti odrediva (pobedniku takmičenja veslača).

Zaveštaočeva namera mora biti bezuslovna, jer ukoliko zaveštalac uslovljava nameru nekim uslovom, ne može se pouzdano zaključiti da li je njegova volja stvarna.

TESTAMENT I NUŽNI DEO

Zaveštalac može sačiniti testament, i svoju imovinu raspodeliti tako da njegovim zakonskim naslednicima ne ostavlja ništa ili im ostavlja znatno manje nego što bi oni inače nasledili da nije napisan testament..

Da bi se izbegla ova nepravda, postoji određeni krug zakonskih naslednika koji i ukoliko su uskraćeni testamentom ipak imaju pravo da naslede nužni deo.

O tome ko su nužni naslednici i koliki je njihov deo možete pročitati pod naslovom Nužni naslednici i nužni deo.

Zaveštalac u testamentu može potpuno ili delimično isključiti nužnog naslednika iz nasleđa koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu i nepoštenom životu).

Isključenje iz nasleđa

Isključenje iz nasleđa je isključivo ovlašćenje zaveštaoca i sud ne može isključiti naslednika iz nasleđa čak ni u slučaju da su nesporni dokazi o postojanju prava na isključenje, ako to prethodno zaveštalac nije učinio.

Sa druge strane ukoliko se ispostavi da nisu postojali razlozi za isključenje, tj. da je nužni naslednik neopravdano isključen, on može zahtevati da se utvrdi povreda njegovog prava na nužni deo. Teret dokazivanja osnovanosti isključenja iz nasleđa je na nasledniku kome isključenje iz nasleđa ide u prilog. U postupku je na njemu da dokaže postojanje zakonskih razloga za isključenje. Ukoliko to ne uspe, izvršiće se smanjenje testamentalnih raspolaganja u delu potrebnom za namirenje nužnog dela naslednika koji je neopravdano isključen.

Logično je da razlog za isključenje iz testamenta mora postojati u vreme sastavljanja testamenta jer se ne može dozvoliti zaveštaocu da isključuje naslednike na osnovu pretpostavki, ali zakon postavlja i uslov da uzrok isključenja mora postojati i u vreme ostaviočeve smrti.

Isključenje iz testamenta mora biti izraženo na nesumnjiv način, a poželjno je navesti i uzrok isključenja.

Isključeni naslednik gubi nasleđe u onoj meri u kojoj ga je zaveštalac isključio. Prava ostalih naslednika određuju se po pravilima kao da je isključeni umro pre ostavioca.

Lišenje nužnog naslenika

Pored instituta isključenja, postoji i institut lišenja nužnog naslenika.

Zaveštalac može potpuno ili delimično lišiti nasleđa svog potomka ako je on prezadužen ili je rasipnik. Institut lišenja ima za cilj je da zaštiti interese potomaka lišenog koji je rasipnik ili prezadužen. S toga se lišenje može učiniti isključivo u korist njegovih potomaka tako da oni umesto njega stupaju u nasleđe. Lišenje je punovažno samo ako u trenutku smrti zaveštaoca lišeni ima maloletno dete ili maloletnog unuka od ranije umrlog deteta. Takođe lišenje je punovažno i ukoliko lišeni ima punoletno dete ili punoletnog unuka od ranije umrlog deteta, a koji su nesposobni za privređivanje. Nužnog dela može biti lišen samo potomak zaveštaoca, ali ne i drugi nužni naslednik (bračni drug, roditelj…).

ADVOKATSKI TESTAMENT

Da bi testament bio punovažan, on mora biti sačinjen u obliku koji zakon propisuje, i mora da ispunjava sve uslove koje zakon propisuje. Ukoliko se sačini neki propust u pogledu forme ili procedure prilikom sačinjavanja testament, on neće biti punovažan.

Testament može sačiniti advokat koji će u tekst verno uneti volju zaveštaoca.

Za punovažnost testamenta potrebno je prisustvo i dva svedoka. Svedoci moraju biti pismeni, punoletni i poslovno sposobni. Ne može biti svedok lice koje je zaveštaocu krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik. Ništave su one odredbe testamenta kojima se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima, kao i bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama svedoka.

Zaveštalac će pred svedocima izjaviti da je sačinjen testament pročitao i da je to njegova poslednja volja. Zatim će se zaveštalac potpisati na samom testamentu, a to će učiniti i prisutni svedoci.

Testament može čuvati zaveštalac, advokat, testamentalni naslednik, ili se čuvanje testamenta može poveriti nekom trećem licu. Advokatski testament može se deponovati na čuvanje i u sud.

CENA TESTAMENTA KOD ADVOKATA

Cena testamenta regulisana je Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a koja obavezuje svakog advokata u Republici Srbiji. U procenjivim stvarima kada se pravni posao odnosi na imovinu koja ima određenu vrednost, cena testamenta kod advokata zavisiće od vrednosti imovine koja je obuhvaćena testamentom. Na detaljnije informacije kolika bi bila cena testamenta, može vam dati advokat Milan Ivetić.

OSTALE VRSTE TESTMENTA

Svojeručni testament

Zaveštalac može sačiniti testament tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Nevažeći je testament koji je otkucan i potpisan. Dakle, ceo testament mora biti napisan rukom. Poželjno je da se na testamentu naznači i datum, ali ako on izostane to ne utiče na njegovu punovažnost.

Usmeni testament

Postoje okolnosti koje su takve da zaveštalac ne može da sačini pismeno zaveštanje, a iznenada se našao u situaciji da može da umre, na primer zbog neke saobraćajne nesreće, ili se nalazi u takvim okolnostima kao što su poplava, ratna dejstva, brodolom, rudarska nesreće ili slično. Ovo su situacije gde jedino usmeno može da izrazi svoju poslednju volju. Da bi ovo vanredno zaveštanje bilo punovažno, ono mora biti saopšteno pred tri istovremeno prisutna svedoka.

Ništave su one odredbe usmenog testamenta kojima se nešto ostavlja ovim svedocima, njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima i srodnicima u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva zaključno, kao i bračnim drugovima svih tih lica. Svedoci su dužni da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu, i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom. Ukoliko vanredne prilike prestanu, a zaveštalac preživi trideset dana od dana njihovog prestanka, usmeno zaveštanje prestaje da važi. Zaveštalac ukoliko i dalje ostaje kod svoje volje, mora sačiniti pismeno zaveštanje.

Vojno zaveštanje

Onom ko je na vojnoj dužnosti za vreme rata ili mobilizacije, testament može sačiniti komandir čete ili drugi starešina njegovog ili višeg ranga. To može učiniti i neko drugi, a u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda. Ovaj testament se sačinjava po pravilima sačinjavanja sudskog testamenta.

Brodsko zaveštanje

Zapovednik na brodu koji plovi pod zastavom Republike Srbije, može zaveštaocu sačiniti zaveštanje, a po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog testamenta. Ovaj testament prestaje da važi po isteku trideset dana od dana povratka zaveštaoca u Republiku Srbiju.

Javnobeležničko zaveštanje

Testament može sačiniti i javni beležnik u obliku javnobeležničkog zapisa, a po proceduri koja je zakonom regulisana.

Konzularno zaveštanje

Konzularni ili diplomatski predstavnik Republike Srbije, može zaveštaocu sačiniti zaveštanje u inostranstvu, a po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog testamenta.

Sudski testament

Sudija može sačiniti testament zaveštaocu, pošto prethodno utvrdi njegov identitet. Ako je zaveštalac u stanu da testament pročita i potpiše, to će i učiniti, a sudija će na samom testamentu to potvrditi. Ako zaveštalac nije u stanu da testament pročita, sudija će ga pročitati zaveštaocu u prisustvu dva svedoka. Onda će zaveštalac u prisustvu tih istih svedoka izjaviti da je to njegov testament, isti će potpisati ili staviti otisak prsta. Svedoci će se takođe potpisati na testament, a sudija će na testamentu potvrditi su sve ove radnje učinjene.

MEĐUNARODNI TESTAMENT

Ukoliko zaveštalac ima prebivalište ili imovinu u inostranstvu, a ima nameru da sačini testament u Republici Srbiji, poželjno je da to bude učinjeno u formi međunarodnog zaveštanja, kako se ne bi postavilo pitanje punovažnosti testamenta u drugoj državi. Međunarodni testament biće važeći u svakoj državi koja je ratifikovala Konvenciju o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta.

Međunarodno zaveštanje mora biti sačinjeno u pisanom obliku.

Sam tekst testamenta može sastaviti i advokat, a u tekst se verno unosi volja zaveštaoca. Zaveštalac se potpisuje ispod teksta, a ukoliko testament ima više strana, onda se potpisuje na svakoj strani. Testament može biti sačinjen na bilo kom jeziku i to nije od uticaja na njegovu punovažnost. Da bi testament bio punovažan neophodno je učešće i određenog službenog lica određenog zakonom, kao i prisustvo dva svedoka. U njihovom prisustvu zaveštalac treba da izjavi da je pismeni testament koji donosi njegov, i da je upoznat sa njegovom sadržinom. Zaveštalac nije dužan da sa sadržinom testamenta upozna službeno lice i svedoke. Pred njima će zaveštalac potpisati testament ili izjaviti da ga je prethodno već potpisao. Službeno lice i svedoci će se zatim potpisati na kraju testamentu.

O međunarodnom testamentu sačinjava se potvrda na propisanom obrascu. Potvrda se sačinjava u dva primerka, od kojih jedan primerak čuva službeno lice, a dugi se predaje zaveštaocu. Ipak, postojanje potvrde nije uslov za punovažnost međunarodnog testamenta.

ČUVANJE TESTAMENTA

Testament se može čuvati otvoren, a može se čuvati i u zatvorenoj koverti. Ovo nije od uticaja na punovažnost testamenta.

Sam testament može ostati kod zaveštaoca, ili se može poveriti nekom na čuvanje. Testament može čuvati i advokat.

Testament se može deponovati i u sudu na čuvanje. Sud će po pijemu testamenta sačiniti zapisnik, i staviti ga u poseban omot koji će se zapečatiti i čuvati u sudu.

POSTUPAK SUDA SA TESTAMENTOM

Kada zaveštalac umre, i bude pokrenuta ostavinska rasprava, lica koja imaju saznanja da postoji testament dužna su da to prijave. Ukoliko je testament u njihovom posedu dužni su da isti predaju sudu.

Sud će testament otvoriti bez povrede pečata, zatim će ga pročitati i sastaviti zapisnik. Otvaranje i čitanje testamenta sud vrši u prisustvu najmanje dva punoletna građanina, a koji mogu biti i naslednici. Ovako će se učiniti bez obzira da li je testament punovažan, kao i bez obzira koliko je testamenata pronađeno.

Proglašenju testamenta mogu prisustvovati naslednici, legatari kao i druga zainteresovana lica i tražiti prepis testamenta.

Ako je prilikom otvaranja primećeno da je na testamentu nešto brisano, precrtano i ispravljano, ili ako je nađe nešto drugo sumnjivo, to se mora konstatovati u zapisniku.

Na proglašenju testamenta sud će staviti potvrdu o njegovom proglašenju sa naznačenim datumom proglašenja, kao i broj i datume ostalih pronađenih testamenata.

Testament će otvoriti i pročitati onaj sud kod kog se testament nađe ili kome testament bude podnesen, bez obzira da li je za raspravljanje zaostavštine nadležan drugi sud ili inostrani organ. Zapisnik o proglašenju testamenta sa originalnim primerkom testamenta, dostaviće se sudu koji vodi ostavinsku raspravu, a sud koji je testament proglasio zadržaće njihov prepis.

TUŽBA ZA PONIŠTAJ TESTAMENTA

Testament je ništav ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ništav je i testament ako ga je sačinilo lice koje nije navršilo petnaest godina, ili lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Ništav je i testament koji je falsifikovan.

Pored ovih slučajeva ništavosti testamenta u celini, zakon predviđa i slučajeve u kojima će biti ništave samo pojedine odredbe testamenta. Ništavost neke odredbe ne povlači ništavost i samog testamenta ako ono može opstati bez ništave odredbe, ili ako ta ništava odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je testament sačinjen.

Sud po službenoj dužnosti pazi na ništavost testamenta, ali na nju se može pozivati i svako zainteresovano lice.

Rok na podizanje tužbe za utvrđivanje ništavosti testamenta je neograničen, i pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Ipak time se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.

Pored ništavog testamenta postoji i rušljiv testament.

Testament je rušljiv ako ga je sačinilo lice koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje. Rušljiv i testament ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje, tj ukoliko je sačinjen pod uticajem prinude, pretnje i prevare ili u zabludi. Takođe je rušljiv i testament koji nije sačinjen u zakonom propisanom obliku.

Tužba za poništaj rušljivog testamenta može se podneti u roku od godinu dana od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti. Ovaj rok ne može početi da teče pre proglašenja tastamenta. Tužba se ne može podneti kada istekne deset godina od dana proglašenja zaveštanja, a prema nesavesnom licu kada istekne dvadeset godina.

OPOZIV TESTAMENTA

Zaveštalac može u svako doba opozvati testament, bilo u celini, bilo delimično.

Opoziv testamenta mora biti učinjen takođe u formi koja je potrebna i za sačinjavanje testamenta.

Testament se može opozvati i na taj način što će ga sam zaveštalac uništiti.

Zaveštalac za života može sačiniti više testamenata. Ukoliko u novijem testamentu nisu izričito opozvane neke odredbe ranijeg testamenta, one će i dalje važiti ako nisu u suprotnosti sa odredbama novijeg testamenta.

Ukoliko zaveštalac testamentom odredi kome će pripasti neka određena stvar ili pravo, pa kasnije isto otuđi, smatraće se da je raniji testament opozvan u odnosu na tu stvar ili pravo.

IZGUBLJEN TESTAMENT – UNIŠTEN TESTAMENT

Zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno proizvodi pravno dejstvo ako zainteresovano lice dokaže da je zaveštanje postojalo. U parnici radi utvrđivanja postojanja zaveštanja koje je izgubljeno, tužilac treba da dokaže da je zaveštanje postojalo, da je bilo sačinjeno u formi propisanoj zakonom, kao i samu sadržinu zaveštanja

Gore navedenu mogućnost reguliše Zakon o nasleđivanju. Sa druge strane Zakon o vanparničnom postupku reguliše slučaj proglašenja nestalog ili uništenog testamenta ukoliko među zainteresovanim licima nema spora u pogledu njegovog postojanja i sadržine. U ovom slučaju ostavinski sud će saslušati zainteresovana lica i taj zapisnik proglasiti po odredbama za proglašenje pismenog testamenta.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Januar 2021.

1 2 3 4 5