Nasledno pravo i ostavinska rasprava | Advokat Novi Sad

Nasledno pravo u Republici Srbiji uređeno je pre svega Zakonom o nasleđivanju. Od značaja su i drugi zakoni kao što je Zakon o vanparničnom postupku kojim je uređena Ostavinska rasprava.

Nasleđivanje predstavlja prelazak imovine umrlog lica, na njegove naslednike. Umrlo lice naziva se ostavilac, a imovina koja se nasleđuje, naziva se zaostavština.

Naslednik po osnovu nasleđivanja stiče nasledno pravo na zaostavštini umrlog lica, a sam proces raspodele zaostavšine, naziva se ostavinska rasprava.

ZAOSTAVŠTINA U NASLEDNOM PRAVU

Zaostavština – sva prava i obaveze koja su pripadala ostaviocu u trenutku njegove smrti a podobna su za nasleđivanje.

Samo prenosiva nasledna prava ulaze u zaostavštinu. Naslednici mogu naslediti pravo svojine na nekretninama i pokretnim stvarima, pravo stvarne službenosti, državinu, udeo u pravnom licu, ili akcije firme, novac, pravo zaloge, imovinska autorska prava i prava industrijske svojine. Potraživanja koja ostavilac ima prema trećim licima takođe prelaze na naslednike. Izuzetak je potraživanje naknade štete koje prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. Naslednici ne mogu naslediti lična imovinska prava kao što je na primer pravo lične službenosti.

Nasledno pravo - Zaostavština

Zanimljivo je pitanje nasleđivanja novčane naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu, koje smo gore spomenuli. Ovde spada potraživanje novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah. Ovo potraživanje prelazi na naslednike samo ukoliko je za vreme života ostavioca doneta pravosnažna presuda ili je ostavilac potpisao sporazum. U koliko je ostavilac pokrenuo parnični postupak za naknadu nematerijalne štete, i umro u toku postupka pre nego što je presuda postala pravosnažna, naslednici nemaju pravo da nastave pokrenut parnični postupak.

Ukoliko su ostaviočevi potomci koji su sa njime živeli, svojim trudom, zaradom ili na drugi način uvećali imovinu ostavioca, ta dobra ne čine zaostavštinu, već pripadaju potomku, srazmerno delu za koji je uvećao ostaviočevu imovinu. Naše nasledno pravo predviđa da zaostavštinu ne čine ni predmeti domaćinstva manje vrednosti kao što su pokućstvo, nameštaj, posteljina i slično, a koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, već oni postaju zajednička svojina ovih lica pod uslovom da su sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu.

BRAČNA TEKOVINA U OSTAVINSKOM POSTUPKU

Nasledno pravo - Bračna tekovina

Zajedničku imovinu supružnika predstavlja sva imovina koju su supružnici stekli u braku svojim radom. Postoji zakonska pretpostavka da ukoliko je nekretnina u katastru nepokretnosti upisana na ime samo jednog supružnika, ona se ipak smatra bračnom tekovinom, tj zajedničkom svojinom oba supružnika. Ne bi bilo pošteno da nekretnina u celini uđe u zaostavštinu, i podeli se naslednicima. Stoga postoji mogućnost da supružnik, kada se pokretne ostavinska rasprava, zatraži izdvajanje svog dela iz zaostavštine, po osnovu svog udela u sticanju bračne tekovine.

Suvlasnički deo nekretnine koji preostane nakon ovog izdvajanja ulazi u sastav zaostavštine i postaje predmet nasleđivanja. Bračni drug koji je tražio izdvajanje svog dela imovine, svakako je i naslednik u ostavinskoj raspravi. Samim tim on ima pravo da nasledi deo koji mu po zakonu pripada od imovine preostale nakon izdvajanja.

Zakonska je pretpostavka da je udeo bračnog druga u zajedničkoj imovini 50%. Ova pretpostavka je oboriva i može se dokazati drugačije. Ukoliko ostali naslednici osporavaju bračnom drugu ostavioca pravo na udeo u bračni tekovini, sud će zastati na ostavinskoj praspravi i uputiti stranke na parnicu. Nakon što u parničnom postupku bude doneta presuda i odluči se koliki je udeo bračnog druga u bračnoj tekovini, sud će nastaviti prekinutu ostavinsku raspravu.

KO MOŽE BITI ZAKONSKI NASLEDNIK?

Nasledno pravo - Zakonski naslednik

Zakonski naslednik je isključivo fizično lice, dok testamentalni naslednik pored fizičkog može biti i pravno lice. Da bi neko postao naslednik, naše nasledno pravo predviđa obavezan uslov da naslednik mora biti živ u trenutku smrti ostavioca, tj mora ga nadživeti. Naslednik se postaje u momentu smrti ostavioca, tako da nije bitno da li neko doživeo da ostavinski postupak bude pokrenut, bitno je da je bio živ u momentu smrti ostavioca. Ova činjenica da je preminuli naslednik nadživeo i stekao zaostavštinu u momentu smrti ostavioca, bitna je i može biti od uticati na drugačiju raspodelu zaostavštine nego što bi bila da je naslednik umro pre ostavioca.

Dakle, naslednik može biti samo onaj ko je nadživeo ostavioca makar i za sekund. Ukoliko su dva lica umrla u istom događaju, a ne može se utvrditi tačan momenat njihove smrti, smatra se da su oni umrli istovremeno. Ukoliko se desi da ostavilac i naslednik umru u isto vreme, nije moguće nasleđivanje među njima. Tako na primeru gde supružnici umru istovremeno u nekoj nesreći, oni ne mogu postati naslednici jedan drugom.

Nasledno pravo priznaje se i detetu koje je začeto, ali se još nije rodilo u momentu smrti ostavioca. Ovo dete takođe postaje naslednik, ali je uslov da se rodi živo. Ostavinska rasprava beće prekinuta do rođenja deteta. Porodični zakon propisuje jednu pretpostavku u slučaju da je brak prestao smrću muža, a dete se rodi nakon toga. Preminuli će se smatrati ocem deteta, ako se dete rodi u roku od 300 dana od dana smrti muža, ako majka nije sklopila novi brak u tom roku. Pod ovim uslovima rođeno dete će postati naslednik preminulog oca, i ostvariti svoje nasledno pravo.

NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE

Naše nasledno pravo poznaje kategoriju lica koja su nedostojna za nasleđivanje, i ne mogu naslediti ostavioca.

Nedostojnost za nasleđivanje ima : onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao;  onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio; onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao; i onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć.

Na nedostojnost sud pazi po službenoj dužnosti, i ukoliko u ostavinskom postupku sazna za postojanje nekog razloga, oglasiće naslednika nedostojnim.

U slučaju da se pojavi naslednik koji je nedostojan za nasleđivanje, on neće naslediti, ali njegovi potomci biće pozvani u ostavinski postupak i imaju pravo da umesto njega naslede ostavioca.

Nasledno pravo - Nedostojnost za nasleđivanje

Ne znači da lice koje je nedostojno da nasledi ostavioca, ne može da nasledi i nijednog drugog ostavioca. Nedostojnost je odnos između konkternog ostavioca i naslednika. Nedostojni naslednik može ostvariti svoje nasledno pravo prema drugom ostaviocu prema kom je dostojan.

Ostavilac može za života oprostiti nasledniku koji je bio nedostojan prema njemu. To mora učiniti isključivo u nekom od oblika koji su potrebni za zaveštanje. U suprotnom se neće smatrati da je ostavilac oprostio nedostojnost.

Naš zakon je poznavao još jedan slučaj nedostojnosti za nasleđivanje, a koji se nije ticao direktno odnosa ostavioca i naslednika. Tako bio nedostojan za nasleđivanje vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve se nije vratio u zemlju. Nije postojala čak ni mogućnost da ostavilac oprostiti ovu nedostojnost. Međutim odlukom Ustavnog suda utvrđeno je da ove odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom, i od 2003. godine one prestaju da važe.

KRUG ZAKONSKIH NASLEDNIKA

U naslednom pravu Republike Srbije zakonski naslednici su podeljeni u nasledne redove. Postojanje naslednika u bližem naslednom redu isključuje iz nasleđa naslednike iz daljeg naslednog reda.

Prvi nasledni red

Prvi nasledni red čine bračni drug ostavioca, i potomci ostavioca. Bračni drug i deca nasleđuju na jednake delove. Ako ostaviočevo dete neće da nasledi, ili ne može jer je na primer preminulo pre ostavioca, njegov deo nasleđuju na jednake delove njegova deca, tj ostaviočevi unuci. Ako neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (ostaviočevi praunuci), i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka. Nasledno pravo, ovaj princip naziva pravom predstavljanja.

Ukoliko ostavilac nema potomaka, bračni drug ne nasleđuje u prvom, već u drugom naslednom redu.

Drugi nasledni red

Drugi nasledni red čine bračni drug ostavioca, roditelji ostavioca i njihovi potomci. Bračni drug ostavioca nasleđuje polovinu zaostavštine, a ostaviočevi roditelji svako po jednu četvrtinu. Ako bračni drug ostavioca neće ili ne može da nasledi, ostaviočevi roditelji nasleđuju svako po jednu polovinu zaostavštine. Ako ostaviočev roditelj neće da nasledi ili ne može jer je na primer preminuo pre ostavioca, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (tj. braća i sestre ostavioca). Ako ni oni ne mogu ili neće, u ostavinski postupak se pozivaju njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po istim pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci.

Ako jedan ostaviočev roditelj nema potomaka, a ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje drugi ostaviočev roditelj. Nasledno pravo, ovaj princip naziva pravom priraštaja.

Ako ostavilac nema roditelje, niti oni imaju potomke koji bi nasledili, celokupnu zaostavštinu nasleđuje bračni drug ostavioca.

Treći nasledni red

Treći nasledni red čine dedovi i babe ostavioca,. Ukoliko neko od njih neće ili ne može da nasledi pojavljuju se njihovi potomci. Ostaviočevi deda i baba sa očeve strane (očeva loza) nasleđuju polovinu zaostavštine, a drugu polovinu nasleđuju deda i baba s majčine strane (majčina loza). Deda i baba iste loze nasleđuju na jednake delove. Ako deda i baba iste loze nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju deda i baba druge loze ili njihovi potomci.

Nasledno pravo ne poznaje ograničenje u broju naslednih redova, pa u teoriji oni mogu ići u nedogled, dokle god postoji mogućnost da postoji neki ostaviočev predak koji ga je nadživeo.

Četvrti nasledni red čine ostaviočevi pradedovi i prababe, peti nasledni red čine prababe i pradede ostavioca, i tako redom. Bitno je naglasiti da ovi ostaviočevi preci nasleđuju samo ukoliko su nadživeli ostavioca, a ukoliko nisu isključena je primena prava predstavljanja, tj umesto njih se ne pojavljuju njihovi potomci.

REPUBLIKA SRBIJA KAO NASLEDNIK

Nasledno pravo - Republika Srbija kao naslednik

Ukoliko ostavilac nema zakonskih naslednika koji bi nasledili zaostavštinu, naše nasledno pravo predviđa da će ostavioca naslediti Republika Srbija. Republika Srbija se ne može odreći nasleđa, a zaostavština koju nasledi postaje državna imovina.

Kada u ostavinskom postupku nije poznato da li ima naslednika, objaviće se oglas kojim se pozivaju lica koja imaju pravo na nasleđe da se prijave. Ukoliko se ne pojavi naslednik ni u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa, ostavinska rasprava će se završiti tako što će se zaostavština predati Republici Srbiji na uživanje. Republika Srbija stiče svojinu na predatim pokretnim stvarima u roku od tri godine, a na nepokretnostima u roku od deset godina počev od momenta kada je otvorena ostavinska rasprava.

Zakonski naslednik koji nije bio poznat u vreme sprovođenja ostavinskog postupka, ima pravo da u svako doba potražuje od Republike Srbije zaostavštinu koja joj je predata. Vrhovni kasacioni sud je u svojoj presudi Rev 402/16 od 15.12.2016. godine, zauzeo stav da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu od Republike Srbije ne zastareva.

NUŽNI NASLEDNICI I NUŽNI DEO

Ostavilac može za života da učini poklone nekim naslednicima ili trećim licima, i time druge naslednike ostavi bez naslednog dela ili sa znatno umanjenim naslednim delom. Isto tako ostavilac može testamentom svoju imovinu ostaviti samo nekim naslednicima, dok drugima ostavlja nešto manje ili čak ništa.

Da ovim raspolaganjima ostavioca ne bi bila učinjena nepravda ostalim naslednicima, nasledno pravo Republike Srbije poznaje nužno nasleđivanje. Kada bude otvorena ostavinska rasprava, nužni naslednici imaju pravo da zahtevaju svoj nužni deo i protivno volji ostavioca.

Nasledno pravo - Nužni naslednici i nužni deo

KO SU NUŽNI NASLEDNICI?

Nužni naslednici ostavioca koje naše nasledno pravo poznaje su : potomci, usvojenici i njihovi potomci, kao i bračni drug, koji imaju pravo da zahtevaju jednu polovinu od dela koji bi im po zakonu pripao, dok roditelji i  usvojilac, imaju pravo da zahtevaju jednu trećinu od dela koji bi im po zakonu pripao.

Nasledno pravo Republike Srbije predviđa da usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, njegovi dedovi i babe i njegovi ostali preci jesu nužni naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje a nemaju nužnih sredstava za život. Njihov nužni deo iznosi jednu trećinu od dela koji bi im po zakonu pripao.

Nužnom nasledniku novčanu protivvrednost duguju testamentalni naslednici i isporukoprimci. Kada to nije dovoljno nužni naslednik može zahtevati dopunu shodno pravilima za vraćanje poklona.

Ipak ostavilac može u testamentu da razbaštini nužnog naslednika i time ga i isključi iz nasleđa. Isključenje može biti potpuno ili delimično. Ostavilac ovo može učiniti ako se nužni naslednik povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega. tj. ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema njemu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema njemu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ili ako se odao neradu i nepoštenom životu.

Ostavilac može u testamentu u potpunosti ili delomično lišiti nužnog naslednika nužnog dela, ako je isti prezadužen ili je rasipnik, a lišenje se čini u korist potomaka lišenog.

IZJAVA O PRIHVATANJU NASLEDSTVA

Kada ostavinska rasprava bude otvorena, naslednik može dati izjavu kojom se prihvata naslednog dela koji mu po zakonu pripada. Naslednik može samo u potpunosti primiti svoj nasledni deo, tj prijem ne može biti delimičan. Jednom data izjava o prihavatanju nasledstva je neopoziva.

Naslednik ne mora izričito da se prihvati nasledstva. Smatra se da se naslednik primio nasledstva ako se do okončanja prvostepene ostavinske rasprave nije izričito odrekao nasledstva. Ovo rešenje u našem naslednom pravu u praksi znači da naslednik uopšte ne mora aktivno da učestvuje, i da se ostavinska rasprava može završiti u njegovu korist i bez njegove izjave. Čak i ukoliko se bude pasivno ponašao biće proglašen naslednikom i pripašće mu njegov nasledni deo.

ODRICANJE OD NASLEDSTVA

Nasleđivanje je dobrovoljno, i niko ne mora da prihvati nasleđe koje neće. Nakon što ostavinska rasprava bude pokrenuta, pravo svakog naslednika je odricanje od nasledstva.

Naslednik se može odreći nasledstva samo u svoje ime, ali ne i u ime svojih potomaka. Zato, kada se naslednik odrekne nasledstva, u ostavinski postupak se pozivaju njegovi potomci. Oni opet mogu odlučiti da li prihvataju nasledstvo, ili i oni žele da ga se odreknu.

Ništavo je odricanje od nasledstva koje je učinjeno pre nego što je otvorena ostavinska rasprava. Kada je ostavinska rasprava otvorena, naslednik ima pravo da se odrekne nasledstva sve dok okončanja prvostepenog ostavinskog postupka. Jednom data izjava je neopoziva.

Naslednik se može samo u potpunosti odreći naslestva, dakle odricanje ne može biti delimično.

Naslednik koji se odrekao nasledstva može da zadrži ranije primljeni poklon od ostavioca, samo u granicama u kojima ne dira u nužni deo ostalih naslednika.

Ukoliko se naslednik odrekao nasledstva kako bi osujetio svoje poverioce da se naplate, može biti pokrenuta paulijanska tužba (Actio Pauliana) radi poništaja ove izjave o odricanju.

USTUPANJE NASLEDNOG DELA DRUGOM NASLEDNIKU

Naslednik može odlučiti da svoj deo ustupi drugom nasledniku. Ustupanje naslednog dela je specifično i mora se obaviti u formi izjave kojom se naslednik prihvata naslednog dela koji mu po zakonu pripada, i istovremeno ga ustupa drugom nasledniku koga on odabere.

Ovo ustupanje se smatra poklonom. Naslednik u čiju korist je ustupanje učinjeno treba da da naslednu izjavu kojom prihvata svoj nasledni deo, kao i ustupljeni mu nasledni deo.

Ovo može biti od značaja i prilikom oporezivanja naslednog dela, jer se na ustupljeni deo primenjuju pravila o porezu na poklon.

Nasledno pravo - Ustupanje naslednog dela

POREZ NA NASLEDSTVO

Kada se ostavinska rasprava pravosnažno završi, rešenje se dostavlja poreskoj upravi kako bi sprovela postupak utvrđivanja poreza, ili eventualno donela rešenje o oslobađanju poreza.

Porez na nasledstvo ne plaća naslednik prvog naslednog reda, supružnik i roditelj ostavioca.

Porez na nasledstvo ne plaća ni poljoprivrednik naslednik drugog naslednog reda koji nasleđuje imovinu koja mu služi za obavljanje poljoprivredne delatnosti, ako je sa ostaviocem neprekidno živeo u domaćinstvu najmanje jednu godinu pre smrti ostavioca, kao ni naslednik drugog naslednog reda na jedan nasleđeni stan, ako je sa ostaviocem neprekidno živeo u zajedničkom domaćinstvu najmanje godinu dana pre smrti ostavioca.

Porez ne plaća ni poklonoprimac – na imovinu koja mu je ustupljena u ostavinskom postupku, koju bi inače nasledio da se naslednik – poklonodavac odrekao nasleđa.

Naslednici drugog naslednog reda plaćaju porez na nasleđe po stopi od 1,5%, dok naslednici koji se nalaze u trećem i daljem naslednom redu plaćaju porez po stopi od 2,5%. Osnovica poreza na nasleđe je tržišna vrednost nasleđene imovine, umanjena za iznos dugova, troškova i drugih tereta koje je obveznik dužan da isplati ili na drugi način izmiri iz nasleđene imovine, na dan nastanka poreske obaveze.

NASLEDNO PRAVO STRANCA

Nasledno pravo priznaje se i stranom državljaninu. Zakon o nasleđivanju predviđa da strani državljani imaju isti nasledni položaj kao i državljani Republike Srbije, pod uslovom uzajamnosti. Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa da strano fizičko lice može na teritoriji Republike Srbije, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima nasleđivanjem kao i državljanin Republike Srbije.

Dakle ukoliko postoji reciprocitet, strano fizičko lice može naslediti nepokretnost, uključujući i poljoprivredno zemljište. Republika Srbija sa određenim zemljama ima potpisane bilateralne ugovore, ali je za nasleđivanje dovoljan i faktički reciprocitet. Štaviše polazi se od pretpostavke da svaka država priznaje pravo nasleđivanja na nepokretnostima našim državljanima, do dokaza o suprotnom.

Za pitanja postojanja ili nepostojanja reciprociteta zaduženo je Ministarstvo pravde Republike Srbije.

ŠTA KADA JE OSTAVILAC STRANAC?

Ukoliko zaostavštinu čine nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, naš sud će biti isključivo nadležan da vodi ostavinski postupak. Naš sud je nadležan i za sporove vezane za nasledno pravo na ovoj nepokretnoj zaostavštini. Ukoliko je neki strani sud ili organ raspravljao o nekretnini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, takva odluka neće biti priznata i Katastar neće sprovesti uknjiženje.

Za raspravljanje pokretne zaostavštine stranog državljanina koja se nalazi u Republici Srbiji, naš sud će biti nadležan da vodi ostavinski postupak, ako je i u državi ostavioca nadležan sud za raspravljanje pokretne imovine naših državljana.

Naš sud će raspravljati i pokretnu zaostavštinu lica bez državljanstva, lica čije se državljanstvo ne može utvrditi ili lica koje ima status izbeglice, ako se pokretne stvari nalaze u Republici Srbiji ili ako je ostavilac u vreme smrti imao prebivalište u Republici Srbiji.

To što naš sud prihvati da vodi ostavinski postupak ne znači i da će primeniti naše nasledno pravo. Za nasleđivanje merodavno je nasledno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti.

ODGOVORNOST NASLEDNIKA ZA DUGOVE OSTAVIOCA

Zaostavštinu čini i aktiva i pasiva ostavioca. Tako i dugovi koje je ostavilac imao ulaze u zaostavštinu i predmet su nasleđivanja. Naslednik koji se prihvatio nasleđa, odgovara za ostaviočeve dugove, ali samo do visine vrednosti imovine koju je nasledio. Ovo znači da ukoliko je dug ostavioca veći od vrednosti imovine, naslednik neće odgovarati za razliku.

Naslednik koji se odrekao nasledstva ne odgovara za dugove ostavioca, pa se odgovornost za obaveze ostavioca može konstituisati samo prema licima koja su se u ostavinskom postupku prihvatila nasledstva.

Ukoliko ostavilac ima više naslednika, svaki od njih odgovara solidarno poveriocima. Ovo znači da poverilac može da podnese tužbu po svom izboru protiv svih naslednika ili samo nekih od njih. Ovde takođe važi pravilo da naslednik odgovara samo do visine vrednosti svog naslednog dela.

Dugovi se među naslednicima dele srazmerno. Naslednik koji je isplatio veći deo duga poveriocu, ima pravo da od drugih naslednika potražuje deo koji je umesto njih isplatio.

OSTAVINSKI POSTUPAK

Nasledno pravo - Ostavinski postupak

Kad je neko lice umrlo, matičar je dužan je da u roku od 30 dana po izvršenom upisu dostavi ostavinskom sudu izvod iz matične knjige umrlih. Ovom radnjom se pokreće ostavinski postupak. Sud će zatim doneti rešenje kojim poverava javnom beležniku da sastavi smrtovnicu koja sadrži podatke o imovini, naslednicima i druge podatke bitne za ostavinski postupak. Javnom beležniku može biti naloženo i da izvrši popis i procenu imovine umrlog.

Ukoliko se desi da ostavinski postupak nije pokretnut po službenoj dužnosti, naslednik se može obratiti advokatskoj kancelariji, kako bi advokat pokrenuo ostavinski postupak pred nadležnim sudom.

Nakon što primi smrtovnicu, sud može javnom beležniku poveriti da sprovede ostavinski postupak, ali samo pod uslovom ako sud utvrdi da je za nasleđivanje merodavno pravo Republike Srbije.

Za raspravljanje zaostavštine sud će odrediti ročište, a naslednika na ročištu može zastupati advokat.

Ukoliko nastane spor nasledinka gde jedni drugima spore nasledno pravo ili postoje neke druge sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu.

Kad sud utvrdi kojim licima pripada pravo na nasledstvo, doneće rešenje o nasleđivanju. Rešenje o nasleđivanju se dostavlja svim naslednicima, kao i drugim licima koja su u toku ostavinskog postupka istakla zahtev iz zaostavštine. Ova lica, ukoliko su nezadovoljna, imaju pravo na žalbu na rešenje.

Ostavinski postupak se okončava kada rešenje o nasleđivanju postane pravosnažno. Ono se tada dostavlja Katastru nepokretnosti ukoliko zaostavštinu čine nekretnine, kako bi Katastar upisao naslednike kao nove vlasnike nekretnine.

NAKNADNO PRONAĐENA IMOVINA

Ukoliko se nakon sprovedene ostavinske rasprave pronađe nova imovina za koju se nije znalo, ili koja nije bila obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju, naslednici se mogu obratiti advokatskoj kancelariji, kako bi advokat pokrenuo dopunski ostavniski postupak. Sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će nova imovina biti raspodeljena naslednicima na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.

NEPRIJAVLJIVANJE NASLEDNIKA (NAKNADNO PRONAĐANI NASLEDNIK)

Dešava se da ostavinski postupak bude pokrenut, a naslednici prećute i ne prijave svog polu-brata ili polu-sestru kao naslednika iako znaju da on postoji. Isto tako može se desiti i da naslednicima uopšte i nije poznato da je neko naslednik, ostavinski postupak se pravosnažno završi, pa se tek kasnije otkrije da je ostavilac imao još nekog naslednika.

Namerno neprijavljivanje naslednika u ostavinski postupak može biti i krivično delo. Krivičnim zakonikom je predviđeno da će se za krivično delo prevare kazniti onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi, i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pojavi neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, a polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku.

___________________________________________________________________________

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za nasledno pravo i ostavinski postupak.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Januar 2021

POVREDA NA RADU - Prava i naknada štete

Povreda na radu predstavlja telesno oštećenje koje je pretrpeo zaposleni, a u uzročno-posledičnoj vezi je sa obavljanjem posla.

Dakle povreda na radu je u vezi sa radom ili radnim mestom. Rad, odnosno radno mesto podrazumeva dolazak i odlazak sa posla i ceo prostor određenog preduzeća u kome radnik boravi za vreme radnog vremena bez obzira da li u tom prostoru trenutno izvršava radni zadatak, koristi pauzu ili se nalazi u dolasku ili odlasku sa svog radnog mesta.

Povreda na radu jeste i povreda nastala prilikom dolaska zaposlenog na posao, tj. od kuće do posla, a isto tako i povreda nastala prilikom povratka sa posla. Povredom na radu se smatra i povreda nastala na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova.

Povredom na radu smatra se i povreda nastala za vreme odmora u toku radnog vremena

ODGOVORNOST POSLODAVCA ZA POVREDU NA RADU

Povreda na radu - Odgovornost poslodavca

Naknada štete, se po Zakonu o radu predviđa kao dužnost poslodavca i on mora je isplati zaposlenom koji je pretrpeo štetu usled povrede na radu.

KADA JE POSLODAVAC ODGOVORAN?

Uslovi odgovornosti poslodavca su :

  • da je zaposleni pretrpeo štetu
  • da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom
  • da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca

Poslodavac može odgovarati po osnovu krivice, ali i po osnovu objektivne odgovornosti. Poslodavac je dužan da preduzme sve mere radi zaštite bezbednosti i zdravlja na radu, a propust poslodavca predstavlja osnov njegove odgovornosti za štetu. Poslodavac odgovara i kao imalac neke opasne stvari od koje je nastala šteta, a i kao lice koje se bavi opasnom delatnošću ukoliko šteta potiče od delatnosti poslodavca. Poslodavac odgovara za naknadu štete zaposlenom zbog povrede na radu nastalu usled toga što nisu obezbeđeni bezbedni uslovi za kretanje u radnim prostorijama.

KADA POSLODAVAC NIJE ODGOVORAN?

Poslodavac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom zaposlenog ili nekog trećeg lica, a koju poslodavac nije mogao da predvidi i čije posledice poslodavac nije mogao da izbegne ili otkloni. Ne postoji odgovornost poslodavca za nematerijalnu štetu nastalu usled telesne povrede koju je zaposlenom, na putu od posla do kuće, nanelo treće lice, bez obzira da li se ta povreda po propisima o zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju smatra kao povreda na radu.

Ukoliko je zaposleni delimično doprineo nastanku štete, odgovornost poslodavca će biti umanjena za doprinos zaposlenog nastanku štete.

Zaposleni je dužan da poštuje propise o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu, a poslodavac je dužan da zaposlenog u potpunosti obuči za rad na opasnoj stvari i da ga upozori na sve opasnosti nestručnog rukovanja. U svakom konkretnom slučaju se ceni koliki je doprinos poslodavca, a koliki je doprinos zaposlenog nastanku štete.

PROFESIONALNA BOLEST  (PROFESIONALNO OBOLJENJE)

Povreda na radu - Profesionalna bolest

Profesionalna bolest jeste oboljenje koje nastaje kao rezultat dugotrajnog bavljenja nekom profesijom.

Da bi se jedna bolest smatrala kao profesionalna bolest, mora postojati uzročno posledična veza između posla koji se obavlja i nastanka same boleti. Pored ovoga, potreban je i vremenski duži uticaj procesa i uslova rada, tj duža izloženost štetnostima na radnom mestu.

Faktori koji mogu izazvati profesionalnu bolest mogu biti:

  • fizički faktori (temperatura, pritisak, buka, vibracije, zračenje, itd…)
  • hemijski faktori (gasovi, pesticidi, rastvarači, metali, itd…)
  • biološki faktori (virusi, bakterije, gljivice, paraziti, itd…)

Pravilnikom o utvrđivanju profesionalnih bolesti utvrđene su profesionalne bolesti, radna mesta, odnosno poslovi na kojima se te bolesti pojavljuju i uslovi pod kojima se smatraju profesionalnim bolestima.

To mogu biti bolesti kao što su trovanja raznim jedinjenjima, oštećenje sluha izazvano bukom, oboljenja izazvana vibracijama, bolest zglobova ili oštećenje meniskusa kolena usled dugotrajnog opterećenja, bolesti pluća, bolesti kože, ali i razne druge bolesti.

ZAŠTITA NA RADU

Povreda na radu - Zaštita na radu

Kako bi osigurao maksimalnu sigurnost za svoje zaposlene, i kako bi smanjio rizik od povređivanja, poslodavac mora da se pridržava mera propisanih Zakonom.

Zakon o radu predviđa da zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Poslodavac je u obavezi da obezbedi uslove rada i organizuje bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu kako se ne bi dogodila povreda na radu.

Radni proces mora biti prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog. Poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi sredstvo i opremu za ličnu zaštitu na radu, a sve u skladu sa aktom o proceni rizika. Radna okolina, sredstva za rad, kao i oprema za ličnu zaštitu na radu moraju biti takvi da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog. Poslodavac je u obavezi da svakom zaposlenom pruži odgovarajuća obaveštenja u vezi sa bezbednošću i zaštiti života i zdravlja na radu.

Na poslovima na kojima postoji povećana opasnost od povređivanja, profesionalnih ili drugih oboljenja može da radi samo zaposleni koji, ispunjava posebne uslove. Uslovi za rad na ovim poslovima predviđeni su pravilnikom i zakonom, a odnose se na zdravstveno stanje, psihofizičku sposobnost i doba života zaposlenog. Zakono o bezbednosti i zdravlju na radu predviđa da je poslodavac dužan da aktom o proceni rizika, na osnovu ocene službe medicine rada, odredi posebne zdravstvene uslove koje moraju ispunjavati zaposleni na radnom mestu sa povećanim rizikom.

ZAPOSLENI SA ZDRAVSTVENIM SMETNJAMA

Zaposleni koji ima određene zdravstvene smetnje, a koje su utvrđene od strane nadležnog zdravstvenog organa, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili bi izazvali druge posledice koje bi bile opasne po njegovu okolinu. Ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao, zaposleni se smatra viškom, i može dobiti otkaz od strane poslodavca. Poslodavac je dužan da zaposlenog koji, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, privremeno nije sposoban da obavlja poslove za koje je zaključio ugovor o radu, privremeno premesti na druge odgovarajuće poslove do utvrđivanja konačne ocene radne sposobnosti zaposlenog.

ZAPOSLENA OMLADINA I TRUDNICE

Zakon o radu predviđa posebnu zaštitu omladine i kao i žene za vreme trudnoće, a sve u cilju kako uslovi rada ne bi predstavljali rizik po njihovo zdravlje. Tako zaposleni mlađi od 18 godina ne može da obavlja naročito težak rad, rad pod zemljom, vodom ili na velikoj visini, ali i na drugim poslovima predviđenim zakonom. Zaposlena žena za vreme trudnoće i zaposlena žena koja doji, ne može da radi na poslovima zahtevaju podizanje tereta, poslovima na kojima postoji štetno zračenje, velike temperature, vibracije, ali i drugim poslovima koji su štetni za njeno zdravlje ili zdravlje deteta.

Zaposleni ne može da radi prekovremeno ako bi taj rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje. Skraćeno radno vreme imaju zaposleni koji rade na poslovima sa povećanim rizikom, a to su naročito teški, naporni i za zdravlje štetni poslovi na kojima i pored primene odgovarajućih mera postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog. Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.

DUŽNOST ZAPOLSENOG

Povreda na radu - Dužnost zaposlenog

Zaposleni je dužan da se pridržava propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu. Ovo iz razloga kako ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje drugih.

Ukoliko se dedsi povreda na radu, odgovornost poslodavca će biti umanjena, ukoliko zaposleni delimično doprinese nastanku štete. Poslodavac se u potpunosti oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom zaposlenog a koju poslodavac nije mogao predvideti i čije posledice poslodavac nije mogao otkloniti ili izbeći.  

NAKNADA ZARADE U SLUČAJU POVREDE NA RADU

Naknadu zarade za slučajeve privremene sprečenosti za rad obezbeđuje poslodavac za prvih 30 dana, bilo da je u pitanju povreda na radu, povreda van rada, bolest ili profesionalna bolest.

Od 31. dana naknadu zarade obezbeđuje Republički fond za zdravstveno osiguranje ukoliko je u pitanju bolest ili povreda van rada. Ukoliko se desi povreda na radu ili profesionalna bolesti, naknadu zarade obezbediće poslodavac za sve vreme trajanja privremene sprečenosti za rad zaposlenog.

Ukoliko zaposlenom prestane radni odnos u toku korišćenja naknade zarade zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti, isplatu će obezbediti Republički fond od dana prestanka radnog odnosa osiguranika, a dužinu privremene sprečenosti za rad utvrdiće stručno-medicinski organ Republičkog fonda.

Visina naknade zarade koja se obezbeđuje bilo iz sredstava poslodavca, bilo iz sredstava obaveznog osiguranja, iznosi 100% od osnova za naknadu zarade ukoliko je privremena sprečenost nastupila jer se dogodila povreda na radu ili profesionalna bolest, a ukoliko je privremena sprečenost nastupila usled bolesti ili povrede van rada visina naknade zarade iznosi 65% od osnovice.

NAKNADA ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU

Povreda na radu - Naknada štete

Naknada štete mora biti isplaćena zaposlenom od strane poslodavca ukoliko je nastala povreda na radu ili profesionalna bolest. Šteta koju zaposleni trpi zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti može biti materijalna i nematerijalna.

MATERIJALNA ŠTETA

Materijalna šteta predstavlja umanjenje imovine zaposlenog, ali i buduću izgubljenu dobit. Najznačajnija materijalna šteta koju zaposleni trpi jeste izgubljena zarada, ali i troškovi lečenja.

NEMATERIJALNA ŠTETA

Nematerijalna šteta koja nastaje kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti ogleda se u pretrpljenim fizičkim bolovima, pretrpljenom strahu, pretrpljenim duševnim bolovima zbog umanjenja životne aktivnosti i pretrpljenim duševnim bolovima zbog naruženosti. Sud može dosuditi i naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti.

Ukoliko u toku sudskog postupka umre tužilac, njegovi naslednici nemaju pravo da potražuju novčanu naknadu za nematerijalnu štetu koju je on pretrpeo, ali ako je postupak završen i presuda postala pravosnažna pre njegove smrti, priznato potraživanje iz presude prelazi na naslednike.

Ukoliko je usled profesionalne bolesti ili povrede na radu nastupila smrt zaposlenog ili teški invaliditet, pravo na novčanu naknadu za duševne bolove imaju članovi uže porodice zaposlenog. Lice koje je poginuli izdržavao ima pravo i na naknadu materijalne štete koju trpi gubitkom izdržavanja, a ova šteta nadoknađuje se plaćanjem novčane rente. Ukoliko se okolnosti promene, sud može smanjiti ili povećati rentu.

TUŽBA ZA NAKNADU ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU

Tužba za naknadu štete prouzrokovane povredom na radu ili profesionalnom bolešću podnosi se nadležnom sudu.

Rok za podnošenje tužbe je tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu. U svakom slučaju kada protekne pet godina od kad je šteta nastala, nastupa apsolutna zastarelost.

Opšte je mesno nadležan sud na čijem području poslodavac kao tuženi ima sedište. Pored suda opšte nadležnosti nadležan je i sud na čijem je području štetna radnja izvršena, odnosno na čijem je području nastupila štetna posledica. Ako je nastupila smrt ili teška telesna povreda, pored napred navedenog nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište. U sporovima iz radnog odnosa, ako tužbu podnosi zaposleni, nadležan je i sud na čijem se području rad obavljao. Ovo sve znači da ukoliko u konkretnom slučaju postoji više sudova koji bi bili mesno nadležni, tužilac može podneti tužbu bilo kom od njih.

NAKNADA ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU OD FIRME U STEČAJU

Zaposlenom može da prestane radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca u slučaju da poslodavac prestane sa radom. Moguća su dva načina prestanka poslodavca – privrednog društva a to su : likvidacija, i stečaj.

U slučaju da privredno društvo ima dovoljno sredstava da pokrije sve obaveze, sprovodi se likvidacija, a u slučaju da nema sprovodi se postupak stečaja.

U slučaju otvaranja stečajnog postupka, pošto privredno društvo nema dovoljno sredstava za isplatu svih poverilaca, zaposleni ima pravo na isplatu naknade štete zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti na osnovu odluke suda koja je doneta u kalendarskoj godini u kojoj je otvoren stečajni postupak, ako je ona poslata pravosnažna pre otvaranja stečajnog postupka.

PRIJAVLJIVANJE POVREDE ZAPOSLENOG OD STRANE POSLODAVCA

Povreda na radu - Prijavljivanje povrede

Poslodavac je dužan da odmah, usmeno i u pismenoj formi, a najkasnije u roku od 24 časa, prijavi inspekciji rada, kao i MUP-u, ukoliko se dogodila smrtna, kolektivna ili teška povreda na radu, povreda na radu zbog koje zaposleni nije sposoban za rad više od tri uzastopna radna dana, kao i opasna pojava koja bi mogla da ugrozi bezbednost i zdravlje zaposlenih.

Poslodavac je dužan da, najkasnije u roku od tri uzastopna radna dana od dana saznanja, prijavi nadležnoj inspekciji rada profesionalno oboljenje.

Prijava se podnosi na odgovarajućem obrascu. Sadržina obrasca pripisana je Pravilnikom o sadržaju i načinu izdavanja obrasca izveštaja o povredi na radu i profesionalnom oboljenju

Poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi izveštaj o povredi na radu ili profesionalnom oboljenju.

KAZNE ZA NE PRIJAVLJIVANJE POVREDE NA RADU

Ukoliko poslodavac ne prijavi povredu na radu ili profesionalno oboljenje u propisanom roku, čini prekršaj. Kazne za pravno lice su predviđene u rasponu od 800.000,00 do 1.000.000,00 dinara, dok je kazna za direktora predviđena u rasponu od 40.000,00 do 50.000,00 dinara. Ukoliko je poslodavac preduzetnik, kazna je predviđena u rasponu od 400.000,00 do 500.000,00 dinara.

KOLEKTIVNO OSIGURANJE ZAPOSLENIH

Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu je predviđeno da je poslodavac dužan da osigura zaposlene od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Ovo je predviđeno kako bi se zaposlenima obezbedila naknada štete. Troškovi osiguranja padaju na teret poslodavca.

Osiguravajuća kuća može isplatiti iznos maksimalno do osigurane sume. Visina štete koju isplaćuje osiguranje zavisi od potpisanog ugovora sa poslodavcem i osigurane sume i isplaćuje se kao ugovorna obaveza.

Za slučaj da osiguravajuća kuća isplati osiguranu sumu, a zaposleni smatra da je iznos naknade koju mu pripada veći od isplaćene sume, može podnetu tužbu protiv poslodavca za isplatu razlike. Poslodavac odgovara za razliku između sume koja pripada zaposlenom i sume koju je zaposleni naplatio od osiguravajuće kuće.

ZAKON O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANJU

Povreda na radu - Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđa pravo na novčanu naknadu za slučaj telesnog oštećenja nastalog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. PIO fond će isplatiti naknadu štete ukoliko telesno oštećenje iznosi najmanje 30%.

Ukoliko je povreda na radu ili profesionalna bolest kod osiguranika izazvala potpuni gubitak radne sposobnosti, osiguranik stiče pravo na invalidsku penziju pod uslovima predviđenim zakonom.

Povreda na radu je uvek dovoljna za ostvarivanje prava po osnovu socijalnog osiguranja, ali ne mora uvek biti dovoljna da bi se ostvarila naknada štete od strane poslodavca. Ako povredu na putu od kuće do posla ili obrnuto, ili na službenom putu, izazove treće lice, zaposleni će moći da ostvari prava po osnovu zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ali ne i po osnovu naknade štete od strane poslodavca, jer krivica trećeg isključuje odgovornost poslodavca.

Osiguranik koji ispunjava zakonske uslove može ostvariti svoja prava prema PIO Fondu. Ukoliko je povreda na radu ili profesionalna bolest nastala nepreduzimanjem odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, PIO Fond će zahtevati od poslodavca naknadu štete. Fond takođe ima pravo da zahteva naknadu štete od lica koje je prouzrokovalo invalidnost, telesno oštećenje ili smrt osiguranika.

POVREDA I PROFESIONALNA BOLEST VOJNIKA ILI POLICAJCA

U slučajevima da je lice koje je zadobilo povredu, zaposleno kao profesionalni vojnik u Vojsci Republike Srbije, za nastalu štetu kao poslodavac odgovara Vojska, odnosno država Republika Srbija. Vojska je dužna da obezbedi sve mere i bezbedne uslove za obavljanje vojne službe, te snosi rizik koji u vezi sa vršenjem te delatnosti može da nastane. Kada je profesionalni vojnik povređen u vršenju dužnosti, odgovornost za nastalu štetu je objektivne prirode, u smislu da vojska odnosno država snosi rizik obavljanja delatnosti.

Lice koje je zaposleno u Vojsci može dobiti i profesionalnu bolest, a koja je u vezi sa vršenjem poziva. I za štetu nastalu usled profesionalne bolesti odgovara vojska kao poslodavac.

Policijski službenik zaposlen u MUP-u za štetu nastalu povredom na radu ili prouzrokovanu profesionalnom bolešću tužbu može podneti protiv svog poslodavca, tj, Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ukoliko kod profesionalnog vojnog lica nastane potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu i kada kod policijskog službenika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalno vršenje policijskih poslova, ova lica stiču pravo na invalidsku penziju pod uslovima predviđenim zakonom.

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima može Vam pomoći advokat za radno pravo.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

Promet nepokretnosti | Advokat Novi Sad

Nepokretnosti obično predstavljaju najvredniji deo imovine nekog lica. S toga je veoma bitno da prilikom kupovine nekretnine obezbedite maksimalni stepen sigurnosti, da bi se osigurao promet nepokretnosti. Sam stub procesa kupovine, predstavlja ugovor o kuporodaji, pa je veoma važno da odredbe ugovora budu takve da savesno zaštite potpisnike.

Šta je bitno da znate ukoliko prodajete ili kupujete nekretninu?

Promet nepokretnosti je složen i zaista detaljno regulisan, a u prilog tome govori i brojnost zakona u Republici Srbiji koji regulišu pitanja iz ove oblasti.

KO DAJE ODGOVORE NA PITANJA ZA PROMET NEPOKRETNOSTI?

Odgovore na pitanja vezana za promet nepokretnosti daju :

  • Zakon o prometu nepokretnosti 
  • Zakon o poljoprivrednom zemljištu
  • Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa
  • Zakon o obligacionim odnosima
  • Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova
  • Zakon o hipoteci
  • Zakon o porezima na imovinu
  • Zakon o PDV-u
  • Zakon o javnom beležništvu
  • Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti
  • Porodični zakon ali i drugi zakoni i podzakonski propisi.

PRAVO SVOJINE NA NEPOKRETNOSTI

Da vidimo šta su sve nepokretnosti.

Nepokretnosti su :

  • Zemljište (poljoprivredno zemljište, građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište)
  • Zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i druge)
  • Drugi građevinski objekti
  • Posebni delovi zgrade (stan, poslovni prostor, garaža, garažno mesto)

Ukoliko je neko isključivi vlasnik cele nekretnine, samo on istu može otuđiti. Zbog toga se za promet nepokretnosti mora sklopiti ugovor.

ZAJEDNIČKA I SUVLASNIČKA SVOJINA

Na jednoj nekretnini može postojati i više suvlasnika. Udeo svakog suvlasnika je poznat i tačno izražen u razlomku ili procentu. Svaki suvlasnik može slobodno raspolagati svojim suvlasničkim delom nepokretnosti poštujući pravo preče kupovine, a koje ćemo detaljnije objasniti u nastavku teksta.

Svojina na jednoj nepokretnosti može biti i zajednička. Zajednička svojina znači da dva ili više lica imaju pravo svojine na jednoj nepokretnosti, ali su udeli neodređeni. Dakle udeli nisu opredeljeni kao kod suvlasništva. Zajedničku svojinu imaju na primer bračni drugovi koji kupe nepokretnost u toku trajanja braka od prihoda stečenih radom, a ne odluče se da izvrše deobu na taj način što će opredeliti ko ima koliki suvlasnički udeo. Kod zajedničke svojine postoji pretpostavka da su udeli jednaki, ali je ta pretpostavka oboriva.

ŠTA JE PROMET NEPOKRETNOSTI ?

Promet nepokretnosti označava svaki prenos prava svojine sa jednog vlasnika na drugog. Pravni posao kojim se vrši promet nepokretnosti može biti uz naknadu, kakav je na primer kupoprodaja, ili može biti bez naknade ukoliko se sklopi ugovor o poklonu. Moguće je izvršiti i razmenu nekretnina. Nekretnine predstavljaju i predmet nasleđivanja u ostavinskom postupku, ali to je tema drugog teksta.

Promet nepokretnosti - Šta je promet nepokretnosti?

Ukoliko se zemljište nalazi u javnoj svojini (Republike Srbije, Autonomne pokrajine, grada ili opštine), a na zemljištu postoji pravo korišćenja određenog lica, moguće je izvršiti prenos ovog prava korišćenja sa jednog nosioca na drugog, dok zemljište i dalje ostaje u javnoj svojini.

Da bi nepokretnost bila u prometu, na njoj mora postojati zasebno pravo svojine. Katastar nepokretnosti vodi evidenciju o nepokretnostima, pravima na nepokretnostima, kao i teretima. Moguće je predmet kupovine bude stan ili druga nekretnina u izgradnji, a koja još uvek nije upisana u katastar nepokretnosti, pod uslovom da postoji uredna dokumentacija investitora kao prodavca.

PROMET NEPOKRETNOSTI – UGOVOR

Promet nepokretnosti - Ugovor o prometu nepokretnosti

Ugovor o prometu nepokretnosti obavezno se zaključuje u pisanoj formi. U praksi najčešće ugovor o prometu nepokretnosti sastavlja advokat. Kada sastavlja ugovor, advokat je dužan da vodi računa o pravima svih potpisnika, i da savesno štiti njihove interese.

Kada tekst ugovora bude konačno usaglašen tako da predstavlja volju obe ugovorne strane, potpisnici odlaze kod javnog beležnika kako bi beležnik solemnizovao ugovor. Ugovor koji nije solemnizovan od strane javnog beležnika ne proizvodi pravno dejstvo.

Pre nego što se ugovor solemnizuje, vrši se provera u registru da li je vlasnik možda prethodno već otuđio nepokretnost. Posebnu evidenciju o svim solemnizovanim ugovorima vodi Osnovni suda za nepokretnosti koje se nalaze na njegovom području. Ovim se izbegava mogućnost da vlasnik proda istu nepokretnost dva puta, tj da neko kupi nepokretnost koja je već prodata. Javni beležnik je dužan da nakon što solemnizuje ugovor o prometu nepokretnosti, isti odmah dostavi sudu koji vodi evidenciju.

UPIS U KATASTAR NEPOKRETNOSTI
(Clausula intabulandi)

Da bi katastar nepokretnosti upisao kupca kao vlasnika, nije dovoljno da postoji solemnizovan ugovor. Neophodno je da prodavac u tekstu samog ugovora, ili na posebnoj izjavi, da svoju saglasnost da katastar može da izvrši upis kupca kao vlasnika. Bez ove izričite dozvole katastar će odbiti da izvrši upis kupca kao novog vlasnika.

Ova izjava prodavca naziva se Clausula intabulandi. Razlozi da se ona izostavi iz teksta ugovora nisu slučajni, i krajnje su praktične prirode. Najčešće se ona izostavlja kada kupac u momentu zaključenja ugovora nije u celosti isplatio cenu prodavcu, već se ugovara da će je isplatiti u određenom periodu nakon potpisa ugovora. U ovim slučajevima se prodavac obavezuje da će tek po isplati kupoprodajne cene u celosti, dati dozvolu da se kupac uknjiži u katastar nepokretnosti kao vlasnik, a do tada se kupac ne može uknjižiti u katastar nepokretnosti kao vlasnik.

PRAVO PREČE KUPOVINE

Promet nepokretnosti ima svoj zakon koji predviđa da je suvlasnik koji namerava da proda svoj suvlasnički deo, dužan da ga prvo ponudi ostalim suvlasnicima. Ako ima više suvlasnika koji su zainteresovani, prednost ima suvlasnik sa većim suvlasničkim delom. Ukoliko su za kupovinu zainteresovani suvlasnici koji imaju isti suvlasnički deo, prodavac može sam da odluči kome će prodati.

Ponuda za pravo preče kupovine mora biti sačinjena u pisanom obliku, i mora da sadrži podatke o nekretnini, ceni i ostalim uslovima prodaje. Ponuda se šalje preporučenom pošiljkom istovremeno svim licima koje imaju pravo preče kupovine.

Kada imalac primi ponudu dužan je da se izjasni u pisanom obliku, u roku od 15 dana od dana prijema ponude. Ukoliko se ne izjasni o ovom roku da prihvata ponudu, prodavac može nekretninu prodati trećem licu.

Ako prodavac proda nekretninu, a ne ponudi je prethodno licu koje ima pravo preče kupovine, ili proda nekretninu pod povoljnijim uslovima od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može podneti tužbu sudu. Tužba se podnosi u roku od 30 dana od dana saznanja za prodaju, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora. Tužbom se zahteva da se ugovor oglasi bez dejstva i da se nekretnina proda tužiocu pod istim uslovima.

KUPOVINA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA

Poljoprivredno zemljište jeste zemljište koje se koristi ili se može koristiti za poljoprivrednu proizvodnju, a to mogu biti njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare.

Promet nepokretnosti - Kupovina poljoprivrednog zemljišta

I kod poljoprivrednog zemljišta postoji pravo preče kupovine suvlasnika, ukoliko naravno zemljište ima suvlasnika, ali postoji i pravo preče kupovine suseda.

Ako je poljoprivredno zemljište u isključivoj svojini jednog lica, ili ukoliko suvlasnici nisu zainteresovani za kupovinu, pravo preče kupovine ima vlasnik susednog poljoprivrednog zemljišta. Vlasnik susednog zemljišta je po redosledu iza suvlasnika.

Ako ima više vlasnika susednih zemljišta koje interesuje kupovina poljoprivrednog zemljišta, prednost ima vlasnik zemljišta koje se pretežnim delom graniči sa zemljištem prodavca. Ukoliko su granične linije jednake, prednost ima vlasnik susednog zemljišta čija je površina veća.

Ponuda za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, kao i izjava kupca o prihvatanju, vrše se na način kako je gore već opisano.

SAGLASNOST SUPRUŽNIKA ZA PRODAJU

Promet nepokretnosti - Saglasnost za prodaju

Nekretnina koju su supružnici stekli od sredstava ostvarenih radom u toku trajanja bračne zajednice, predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

U Katastru nepokretnosti je moguće upisati nekretninu kao zajedničku svojinu supružnika. U ogromnom broju slučajeva nekretnine koje su kupljene u braku su upisane samo na jednog supružnika. Porodični zakon propisuje da se u ovim slučajevima smatra da je upis izvršen na oba supružnika, osim ukoliko nakon upisa nije zaključen sporazum supružnika o deobi odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika odlučio sud.

Imovina koju supružnik stekne pre sklapanja braka, ili imovina koju dobije na poklon ili u nasleđe tokom trajanja braka, predstavlja njegovu posebnu imovinu. Prilikom prodaje nepokretnosti, ukoliko prodavac poseduje ugovor kojim dokazuje da je nekretninu kupio i otplatio pre sklapanja braka, ili da je istu dobio na poklon ili u nasleđe, nije potrebna saglasnost supružnika za prodaju.

Ukoliko je nekretnina kupljena u toku braka, ili je kupljena pre braka a kredit otplaćen tokom braka, smatra se da postoji zajednička svojina supružnika. U ovom slučaju je potrebno da supružnik koji nije upisan u katastru nepokretnosti, učestvuje u postupku kupoprodaje i da da svoju pismenu saglasnost za prodaju.

UČEŠĆE SUPRUŽNIKA KUPCA

Ukoliko je kupac u braku, pretpostavka je da novac kojim se kupuje nekretnina predstavlja zajedničku imovinu supružnika. S toga u postupku kupovine potrebno učešće supružnika kupca.

Promet nepokretnosti - Učešće supružnika

Supružnici mogu da se opredele da se kupljena nekretnina u katastru nepokretnosti upiše kao zajednička svojina, ili se mogu odlučiti da se upišu kao suvlasnici čime oni faktički vrše deobu zajedničke imovine.

Ukoliko je u pitanju posebna imovini jednog supružnika, neophodno je da drugi supružnik da svoju saglasnost da se nekretnina u katastru upiše kao svojina samo prvog supružnika – kupca. Ukoliko ova saglasnost izostane, katastar će upisati zajedničku svojinu oba supružnika.

KUPOVINA NEKRETNINE U SRBIJI ZA STRANCE

Promet nepokretnosti - Kupovina nekretnine za strance

Kada je u pitanju kupovina nekretnine u Srbiji za strance, postoje izvesna ograničenja.

Ukoliko strano fizičko ili pravno lice obavlja delatnost u Republici Srbiji, ono može sticati pravo svojine na nekretninama koje su mu neophodne radi obavljanja delatnosti, ali samo pod uslovom uzajamnosti. Odgovor na pitanje da li postoji uzajamnost daje ministarstvo zaduženo za poslove pravde, a mišljenje o tome da li je konkretna nepokretnost neophodna za obavljanje delatnosti daje ministarstvo zaduženo za poslove trgovine.

Strano fizičko lice, koje ne obavlja delatnost u Republici Srbiji, može steći pravo svojine na stanu ili stambenoj zgradi, pod uslovom uzajamnosti.

Strano lice ne može sticati pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, sa izuzetkom državljanina države članice Evropske unije, pod uslovom da je najmanje deset godina stalno naseljen u jedinici lokalne samouprave gde se nalazi zemljište, da barem tri godine obrađuje poljoprivredno zemljište koje namerava da kupi, da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, i da ima u svojini mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način stranac može steći najviše dva hektara poljoprivrednog zemljišta, ali ne može sticati zemljište koje se nalazi u zoni od 10 km od granice Republike Srbije, i u drugim osetljivim područjima.

OBAVEZNA ISPLATA CENE PREKO RAČUNA U BANCI

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma predviđa da lice koje se bavi prodajom nepokretnosti ne sme da primi gotov novac u iznosu od 10.000,00 evra ili više. Ovo znači da ceo kupoprodajne cene u iznosu do 10.000 evra može da se isplati u kešu na ruke, a sve preko toga mora da bude isplaćeno preko računa u banci.

Ukoliko se kuporodajna cena ne isplaćuje odjednom, već u ratama, važi isto ograničenje, s tim što se u ovom slučaju ne gleda posebno svaka rata, već ukupno isplaćena suma.

PROMET NEPOKRETNOSTI PREKO PUNOMOĆNIKA

Da bi neko prodao ili kupio nekretninu nije neophodno da fizički bude prisutan prilikom potpisa kupoprodajnog ugovora. Postoji mogućnost da se kupoprodaja obavi putem punomoćnika. Punomoćnik koji će umesto stranke potpisati ugovor može biti advokat, ali i neko drugo lice. U punomoćju se mora tačno navesti koja je nekretnina predmet kupoprodaje i koja su ovlašćenja punomoćnika.

Kod kupoprodaje nepokretnosti neophodno je da punomoć ispunjava posebnu formu da bi proizvodila dejstvo. Punomoć mora biti sačinjena u pismenom obliku, a potpis vlastodavca mora biti overen.

HIPOTEKA I KREDIT OD BANKE

Ukoliko kupac uzima kredit od banke za kupovinu stana ili druge nekretnine, taj kredit obavezno prati hipoteka. Hipotekoa štiti banku, i ona predstavlja vid obezbeđenja za slučaj da kupac iz nekog razloga prestane da otplaćuje kredit.

Promet nepokretnosti - Hipoteka

Da bi se upisala hipoteka na nekretninu, neophodno je da vlasnik stana da založnu izjavu. Založna izjava se sačinjava u formi javnobeležničkog zapisa. Založna izjava može da se da putem punomoćnika, a punomoć ne mora biti u formi javnobeležničkog zapisa, već je dovoljno da potpis bude overen.

Založnu izjavu daje vlasnik stana, a u momentu davanja založne izjave najčešće je vlasnik stana još uvek prodavac.

Hipoteka nije prepreka da kupac jednog dana proda stan. Hipoteka kao sredstvo obezbeđenja prati nekretninu na kojoj je upisana, i ona se može realizovati bez obzira ko je upisan kao vlasnik.

POREZ NA NEKRETNINE

POREZ NA PRENOS APSOLUTNIH PRAVA

Ukoliko se nekretnina kupuje od investitora, kupac je u obavezi da plati i PDV na kupoprodajnu cenu. U slučajevima da se ne plaća PDV-a, postoji drugi porez, a to je porez na prenos apsolutnih prava.

Nakon solemnizacije ugovora o kuporodaji, poreska uprava donosi rešenje kojim utvrđuje obavezu da se plati porez na prenos apsolutnih prava. Porez se plaća po stopi od 2,5%. Za osnovicu poreza uzima se cena iz ugovora o kupoprodaji, a ukoliko poreska uprava proceni da je u ugovoru navedena cena koja je manja od tržišne vrednosti, onda se kao osnovica uzima tržišna vrednost. Poreski obveznik po rešenju poreske uprave je prodavac, ali je praksa da se u ugovoru o kupoprodaji ugovara da porez plaća kupac. Kod ugovora o razmeni nepokretnosti, postoji porez na obe nepokretnosti koje su predmet razmene.

POREZ NA PRVU NEKRETNINU

Ukoliko kupac od 1. jula 2006. godine do dana overe ugovora o kupoprodaji nije imao u svojini, odnosno susvojini stan na teritoriji Republike Srbije, ima pravo kao kupac prvog stana na povrat PDV-a ili na oslobađanje poreza na prenos apsolutnih prava. Uslov je da je kupac punoletan, da je državljanin Republike Srbije, i da ima prebivalište na tepitoriji Republike Srbije. Na ovaj način kupac može biti dobiti povrat PDV-a odnosno dobiti oslobađanje poreza za najviše 40 kvadrata stambene površine. Za članove domaćinstva koji takođe nisu imali stan na svom imenu, može se dobiti povrat PDV-a odnosno oslobođenje poreza za još po 15 kvadrata po svakom članu.

Promet nepokretnosti - Porez na prvu kupovinu

Ukoliko stan kupuju supružnici kao zajedničku svojinu, ili kao suvlanici, a niko od njih nije imao stan na svom imenu, neće biti oslobođeni poreza svako na po 40 kvadrata, već će biti oslobođeni na 40 kvadrata ukupno, jer se pravo na oslobođenje ostvaruje se u srazmeri u odnosu na susvojinski deo koji kupuje.

—————————————————————————————————————–

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima možete se obratiti stručnom licu, advokatu za ugovore.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

RAZVOD BRAKA - Sporazumno ili po tužbi | Advokat Novi Sad

Brak može prestati na više načina, smrću supružnika, poništenjem i razvodom braka. Dakle supružnici koji su zaključili punovažan brak imaju samo jedan način da isti prekinu za vreme života, a to je razvod braka. Postoje dva modaliteta razvoda, pa tako on može biti sporazumni razvod braka ili se može podneti tužba za razvod braka.

Gledano kroz istoriju, institut razvoda braka postoji od kako postoji i brak, ali postojala su i vremena kada je bilo nemoguće razvesti se od supružnika. Prava mnogih starih naroda poznavala su institut razvoda braka. Rimsko pravo koje je bilo najrazvijenije u svoje vreme, svakako je dozvoljavalo razvod braka. Dolaskom srednjeg veka u Evropi je pod uticajem hrišćanke crkve postalo nemoguće razvesti brak. Jedini način na koji je brak mogao da prestane bio je nakon smrti supružnika. Zanimljivo je da su neke zemlje u Evropi kao što su Italija, Španija, Irska dozvolile razvod braka tek pred kraj dvadesetog veka.

Razvod braka - Sporazumno ili po tužbi

Danas u pravnom sistemu Republike Srbije postoje dva načina razvoda braka, a to je sporazumni razvod braka, i podnošenje tužbe za razvod braka.

Da bismo se detaljnije pozabavili pitanjem razvoda braka i drugim slučajevima prestanka braka, prethodno ćemo se dotaći samog pojma braka.

ŠTA JE BRAK?

Porodičnim zakonom brak je definisan kao uređena zajednica života žene i muškarca. Zakon takođe predviđa da se brak može zaključiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika. Brak sklapaju dva lica različitog pola davanjem izjava volje pred matičarem.

Razvod braka - Šta je brak?

Naravno, ne mogu bilo koja dva lica različitog pola da sklope brak, pa tako zakon poznaje i smetnje za sklapanje braka. Brak ne može sklopiti onaj ko je već u braku, onaj ko je nesposoban za rasuđivanje, niti onaj čija volja nije slobodna. Krvno srodstvo, tazbinsko srodstvo, i adoptivno srodstvo (srodstvo zasnovano usvojenjem) takođe su smetnja za zaključenje braka, a stepen srodstva koji predstavlja smetnju precizno je definisan zakonom. Brak ne mogu sklopiti ni staratelj i štićenik. Maloletno lice ne može sklopiti brak, ali izuzetno sud može iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka licu koje je napunilo 16 godina, ako oceni da je dostiglo potrebnu duševnu i telesnu zrelost.

Postoje smetnje koje su neotklonjive, i one koje su otklonjive. Pre nego što se pozabavimo pitanjem razvoda punovažnog braka, razmotrićemo još jednu zanimljivu temu i odgovoriti na pitanje šta se dešava ako dva lica zaključe brak, a u momentu zaključenja je postojala neka od bračnih smetnji.

NIŠTAV BRAK

Razvod braka - Ništav brak

ŠTA JE SVE NIŠTAV BRAK?

ISTOPOLNI BRAK

Ništavi brakovi su oni koje su sklopila lica istog pola, zatim brakovi kod kojih ne postoji potvrdna izjava volje oba supružnika, kao i brakovi koji nisu sklopljeni pred matičarem.

BRAK SKLOPLJEN IZ KORISTI

Porodičnim zakonom je predviđeno da se brak sklapa radi ostvarenja zajednice života. Tako je ništav i onaj brak koji je sklopljen iz nekog drugog razloga, a ne radi ostvarenja zajednice života. Međutim ukoliko se desi da se kasnije uspostavi zajednica života, brak se neće poništiti.

BRAK SA OSOBOM KOJE JE VEĆ U BRAKU

Ukoliko se u vreme sklapanja braka jedan od supružnika već nalazi u braku, novi brak će biti ništav. Međutim, ukoliko u međuvremenu raniji brak prestane, novi brak se neće poništiti. Krivičnim zakonikom je dvobračnost predviđena i kao krivično delo, pa tako onom ko se već nalazi u braku i zaključi novi brak, preti novčana kazna, ili zatvor do dve godine. Istom kaznom može se kazniti i njegov novi bračni drug ako zna za tu činjenicu da mu se supružnik već nalazi u braku.

BRAK SA LICEM NESPOSOBNIM ZA RASUĐIVANJE

Brak koji je sklopilo lice nesposobno za razuđivanje je ništav, a ukoliko to lice u međuvremenu postane sposobno za rasuđivanje, brak je rušljiv. U tom slučaju podnosi se tužba za poništaj braka u roku od godinu dana od dana prestanka nesposobnosti za rasuđivanje, odnos u roku od godinu dana od dana pravosnažnosti sudske odluke o vraćanju poslovne sposobnosti.

BRAK SA LICEM U SRODSTVU

Ništav je i brak koji su sklopila lica koja su u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu u onom stepenu koje predstavlja prepreku za zaključenje braka, kao i brak koji sklope staralac i štićenik

Tužbu za poništenje ništavog braka mogu podneti supružnici, javni tužilac, kao i ona lica koja imaju pravni interes da takav brak bude poništen. Ne postoji rok za podizanje tužbe, pa se tako ovakav brak može poništiti čak i nakon njegovog prestanka.

BRAK MALOLETNIKA

Ukoliko brak sklopi maloletno lice bez dozvole suda, takav brak je rušljiv, ali se on ne mora poništiti ukoliko maloletno lice napuni 16 godina i dostigne potrebnu telesnu i duševnu zrelost.

Tužbu za poništenje braka mogu podneti roditelji maloletnog supružnika, odnosno njegov staralac, ali samo do njegovog punoletstva. Sam maloletnik takođe može podneti tužbu, ali to mora učiniti u roku od godinu dana nakon sticanja punoletstva.

Ukoliko punoletno lice živi u vanbračnoj zajednici sa maloletnim licem, punoletno lice može biti osuđeno za krivično delo. Pored njega mogu biti osuđeni i roditelj, usvojilac ili staralac maloletnog lica koji je omogućio da ono živi u ovakvoj vanbračnoj zajednici, ili ga je navelo na to. Međutim ukoliko maloletnik zaključi brak, krivično gonjenje se neće preduzimati, ili će se obustaviti ukoliko je već preduzeto.

PRINUDNI BRAK I BRAK U ZABLUDI

Brakovi sklopljeni pod prinudom su rušljivi. To može biti fizička prinuda, kao što je na primer otmica, ali i psihička prinuda kao što je pretnja. Brak pod prinudom postoji kada je kod supružnika izazvan opravdan strah koji je uticao na njega da sklopi brak.

PRINUDNO ZAKLJUČENJE BRAKA

Prinudno zaključenje braka je Krivičnim zakonikom predviđeno i kao krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora od tri meseca do tri godine. Ukoliko je lice odvedeno u inostranstvo, ili navedeno da ode u inostranstvo, predviđena je kazna zatvora do dve godine.

BRAK SKLOPLJEN U ZABLUDI

Brakovi sklopljeni u zabludi su rušljivi. Zabluda postoji kada je supružnik sklopio brak sa jednim licem, a mislio je da sklapa sa drugim. Zabluda postoji i kada se drugi supružnik izdaje da je neko drugi, pa saopštava lažne podatke kao su na primer ime, državljanstvo, porodični status, datim rođenja, itd… Supružnik je u zabludi i kada kod drugog supružnika postoji neka bitna osobina koja je takva da on ne bi sklopio brak da je za nju znao.

Tužba za poništaj braka sklopljenog pod prinudom ili braka sklopljenog u zabludi, može biti podnešena od strane supružnika u roku od godinu dana od kad prestane prinuda prema njemu, ili od kad uoči zabludu.

SPORAZUMNI RAZVOD BRAKA

Sporazumni razvod braka

I došli smo i do teme prestanka punovažnog braka. Kao što je gore pomenuto punovažni brak prestaje razvodom, to može biti sporazumni razvod braka ili tužba za razvod braka.

Supružnici koje žele da se razvedu, a mogu da se dogovore oko bitnih pitanja, mogu nadležnom sudu podneti predlog za sporazumni razvod braka. Ovim predlogom formalno se pokreće sudski postupak.

Predlog za sporazumni razvod braka obavezno sadrži i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine.

Ukoliko predlog za sporazumni razvod braka ne sadrži sporazum o vršenju roditeljskog prava, i sporazum o deobi zajedničke imovine sud može odbaciti predlog.

SPORAZUM O DEOBI ZAJEDNIČKE IMOVINE

Sporazum o deobi zajedničke imovine biće unet u izreku presude. Sta sve predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova detaljno možete pročitati dalje u tekstu.

SPORAZUM O RODITELJSKOM PRAVU

Sporazum o vršenju roditeljskog prava može biti takav gde je vršenje roditeljskog prava uređeno kao zajedničko vršenje roditeljskog prava, ili je jednom roditelju povereno samostalno vršenje roditeljskog prava. Ukoliko sud proceni da je sporazum o vršenju roditeljskog prava u najboljem interesu deteta, on se unosi u izreku presude.

Više detalja o vršenju roditeljskog prava, možete pročitati kasnije u tekstu.

Nakon što je postupak za sporazumi razvod braka pokrenut, još uvek ima prostora da se supružnici predomisle i odustanu od razvoda braka. Jedan ili oba supružnika mogu povući predlog za sporazumni razvod braka sve do pravosnažnog okončanja postupka.

Ukoliko se predlog za sporazumni razvod braka povuče, a već je doneta presuda koja još uvek nije pravosnažna, sud će utvrditi rešenjem da je presuda bez pravnog dejstva.

TUŽBA ZA RAZVOD BRAKA

Tužba za razvod braka može se podneti od strane bilo kog supružnika ako su bračni odnosi poremećeni, ili ako se ne može ostvariti zajednica života. Tužba se po pravilu podnosi ako supružnici ne mogu da se dogovore da se sprovede sporazumni razvod braka.

Tužba za razvod braka

Tužba za razvod braka može biti podnesena od strane supružnika i punomoćnika supružnika, ali punomoć mora biti overena i izdata samo radi zastupanja u bračnom sporu. Takođe punomoć mora sadržati navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe.

Tužba za razvod braka se podnosi sudu na čijem području tuženi supružnik ima prebivalište, ili ako nema prijavljeno prebivalište onda boravište. Tužba za razvod braka se može podneti i sudu na čijem su području supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.

Kada u sud stigne tužba za razvod braka, sud prvo zakazuje ročite za posredovanje koje obuhvata postupak mirenja i postupak sporazumnog okončanja postupka. Svrha mirenja je da se poremećeni odnosi razreše bez razvoda, pa ako se supružnici pomire smatraće se da je tužba za razvod braka povučena. Mirenju ne mogu prisustvovati punomoćnici, već samo supružnici lično. Ako mirenje nije uspelo sprovodi se postupak nagodbe čiji je cilj da supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine. Nagodbi prisustvuju i punomoćnici supružnika. Ako nagodba ne uspe, nastaviće se postupak po tužbi za razvod braka.

Razvod braka - Tužba

U bračnom sporu supružnici ne mogu da zaključe poravnanje, niti sud može doneti presudu na osnovu priznanja, odricanja ili zbog propuštanja.

POVLAČENJE TUŽBE ZA RAZVOD BRAKA

U toku brakorazvodnog postupka, tužilac može povući podnetu tužbu za razvod braka. Ukoliko to učini pre zaključenja glavne rasprave, za povlačenje nije potreban pristanak tuženog, a nakon toga pa sve do pravosnažnog okončanja postupka, za povlačenje tužbe za razvod braka potreban je i pristanak tuženog. Ukoliko je povlačenje usledilo nakon donošenja presuda, a ista još uvek nije postala pravosnažna, sud će rešenjem utvrditi da je ista bez pravnog dejstva.

Sud obavezno u presudi odlučuje o vršenju roditeljskog prava. Ako roditelji nisu postigli sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, sud će doneti odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Ukoliko sud smatra da je to potrebno, može odlučiti o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, a može i odrediti mere zaštite od nasilja u porodici.

RAZVOD BRAKA I DECA

Kada je podneta tužba za razvod braka ili je podnet predlog za sporazumni razvod braka, u postupku se obavezno mora rešiti i pitanje daljeg vršenja roditeljskog prava nad zajedničkom decom.

Ko se smatra roditeljem deteta? Majka deteta jeste žena koja ga je rodila, a ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se njen muž. Ukoliko brak prestane smrću muža, a dete se rodi u periodu od 300 dana po prestanku braka, njen pokojni muž će se smatrati ocem deteta pod uslovom da majka nije sklopila novi brak. U ostalim slučajevima kada je dete rođeno van braka, ocem se smatra muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, ili pravosnažnom sudskom presudom. Naravno materinstvo žene koja je upisana u matičnoj knjizi rođenih, kao i očinstvo muškarca koji je upisan u matičnoj knjizi rođenih, može se osporavati u slučajevima koji su detaljno regulisani zakonom.

Razvod braka i deca

RODITELJSKO PRAVO

Roditeljsko pravo je izvedeno iz njihove dužnosti prema detetu. Tako roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, a što podrazumeva:

  • čuvanje,
  • podizanje,
  • vaspitavanje,
  • obrazovanje,
  • zastupanje,
  • izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Roditelji koji su u braku, koji vode zajednički život roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno.

Kada dođe do razvoda braka, gotovo uvek dolazi i do prekida zajednice života, pa se pitanje daljeg vršenja roditeljskog prava mora urediti. U slučaju sporazumnog razvoda braka, roditelji su u obavezi da uz predlog dostave i sporazum o vršenju roditeljskog prava. Ovim sporazumom se uređuje pitanje na koji način će roditelji vršiti svoje roditeljsko pravo, pa  tako i dalje može ostati zajedničko vršenje roditeljskog prava ili samostalno vršenje roditeljskog prava može biti povereno jednom roditelju.

ZAJEDNIČKO VRŠENJE RODITELJSKOG PRAVA

Zajedničko vršenje roditeljskog prava podrazumeva da roditelji koji ne vode zajednički život i dalje mogu da se održe takav međusobni odnos da roditeljsko pravo vrše zajednički i međusobnim sporazumevanjem koje mora biti u najboljem interesu deteta. Sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava obavezno mora da sadrži i sporazum roditelja šta će se smatrati prebivalištem deteta.

SAMOSTALNO VRŠENJE RODITELJSKOG PRAVA

Samostalno vršenje roditeljskog prava u brakorazvodnom postupku određuje se kada roditelji nisu zaključili sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, ili kada su zaključili takav sporazum a sud oceni da on nije u najboljem interesu deteta. Ukoliko roditelji zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava, sud će ga prihvatiti samo ako proceni da je on u najboljem interesu deteta.

SPORAZUM O SAMOSTALNOM VRŠENJU RODITELJSKOG PRAVA

Sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje (alimentacija) od strane drugog roditelja, i sporazum o načinu na koji će se održavati lični odnosi deteta sa drugim roditeljem. Ovim sporazumom vršenje roditeljskog prava se prenosi na onog roditelja kome je dete povereno, dok drugi roditelj ima pravo i dužnost da dete izdržava, da održava lične odnose sa detetom, kao i da zajednički i sporazumno sa roditeljem kome je dete povereno odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta kao što su obrazovanje, preduzimanje većih medicinskih zahvata, promena prebivališta, raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti, i slično.

ALIMENTACIJA

Alimentacija je bitno pitanje i kada je podnet predlog za sporazumni razvoda braka i kod tužbe za razvod braka. Ukoliko se dete poverava jednom od roditelja, pitanje doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja se mora urediti. Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje srazmerno mogućnostima roditelja najkasnije do 26. godine života. Visina alimentacije može biti određena u fiksnom mesečnom iznosu, a može se odrediti i u procentu od redovnih mesečnih primanja roditelja koji je dužan da plaća alimentaciju. Visina alimentacije se zakonski kreće u opsegu od 15 do 50 % od redovnih mesečnih primanja. Prilikom određivanja visine alimentacije sud vodi računa da ona treba da omogući najmanje takav životni standard kakav uživa i roditelj koji plaća alimentaciju.

Razvod braka - Alimentacija

Prilikom deobe imovine zajedničke imovine supružnika, stvari koje su namenjene detetu,  pripašće u isključivu svojinu supružniku kome je povereno vršenje roditeljskog prava. Ako roditelji vrše zajedničko roditeljsko prava, imaće i pravo zajedničke svojine nad ovim stvarima.

PODELA IMOVINE UZ RAZVOD BRAKA

Pitanje podele zajedničke imovine supružnika je važno i ono se rešava bilo da je podneta tužba za razvod braka ili je podnet predlog za sporazumni razvod braka.

Svaki od supružnika može imati svoju posebnu imovinu, a imovina može biti i zajednička. U postupku razvoda braka deli se zajednička imovina bračnih drugova.

POSEBNA IMOVINA

Posebna imovina bračnog druga jeste sve ono što je on stekao pre sklapanja braka, kao i imovina koju je tokom trajanja braka nasledio, dobio na poklon ili stekao drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Posebnu imovinu predstavlja i ono što je supružnik stekao deobom zajedničke imovine.

Razvod braka - Podela imovine

ZAJEDNIČKA IMOVINA

Zajednička imovina predstavlja imovinu koju su supružnici stekli radom tokom trajanja braka. Bitna je i zajednica života, pa se tako neće smatrati zajedničkom imovinom ono što je stečeno tokom trajanja braka ako supružnici nisu živeli zajedno. Zajedničku imovinu predstavlja i imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine.

Pokretne stvari koje supružnici dobiju na poklon mogu biti zajednička svojina ili svojina samo jednog supružnika, a to će zavisiti od namere poklonodavca, odnosno da li se poklon čini oboma ili samo jednom supružniku.

VLASNIČKA FIRMA

Firma čiji je vlasnik jedan supružnik ne predstavlja zajedničku svojinu bračnih drugova. Supružnik koji nije osnivač društva sa ograničenom odgovornošću ne može po osnovu sticanja u braku, steći pravo svojine na imovini, kao ni i upravljačka prava na privrednom društvu. Sva imovina privrednog društva je odvojena od imovine osnivača, i samim tim ne može biti predmet deobe kao zajednička imovina supružnika. Osnivački ulog koji je supružnik – osnivač uplatio, u trenutku unosa postaje vlasništvo privrednog društva.

Vlasničko upravljačka prava u privrednom društvu pripadaju samo osnivaču, te drugi bračni drug ne može steći status osnivača preko uloga koji je bračni drug – osnivač uneo u društvo od zajedničke imovine. Dobit koju ostvaruje privredno društvo je rezultat poslovanja društva i ne može se smatrati zajedničkom imovinom supružnika. Isto tako prihod od učešća u dobiti u privrednom društvu koji ostvari supružnik – osnivač po osnovu unetog uloga, rezultat je poslovanja privrednog društva, a bračni drug – osnivač taj prihod stiče besteretno, pa se on ne može smatrati zajedničkom imovinom.

Supružnik koji nije osnivač može prema drugom supružniku – osnivaču ostvariti jedino obligaciono pravni zahtev po osnovu svog doprinosa sticanju zajedničke imovine koja je bez njegove saglasnosti uneta kao osnivački ulog drugog supružnika u privredno društvo, ili data kao pozajmica privrednom društvu. Takođe, za uložen lični rad u privrednom društvu supružnik – osnivač dobija odgovarajuću platu, i kako je ona rezultat upravo njegovog rada, ovaj prihod predstavlja zajedničku imovinu.

NEKRETNINA

Često se ranije dešavalo da supružnici u toku trajanja braka steknu nekretninu, a da ona bude upisana u Katastru nepokretnosti kao svojina samo jednog supružnika, najčešće muža. Zakon je tu jasan, i bez obzira što je upis svojine izvršen samo na jednog, smatra se da je nekretnina zajednička svojina oba supružnika, pod uslovom da oni nisu sačinili sporazum o deobi ili nije izvršena deoba sudskim putem. Od 01. jula 2018. godine obavezno je učešće oba bračna druga u postupku kupoprodaje, pa se tako prilikom kupovine nepokretnosti od zajedničkog novca, supružnici mogu opredeliti da u katastru nepokretnosti ona bude upisana kao njihova zajednička imovina, ili se supružnici mogu upisati kao suvlasnici čime oni faktički vrše podelu zajedničke imovine. Ukoliko jedan bračni drug kupuje nekretninu od novca koji predstavlja njegovu posebnu imovinu i želi da se samo on upiše kao vlasnik, potrebno je da drugi supružnik da saglasnost za ovakav upis.

Zanimljivo je pitanje statusa stana koji je jedan supružnik kupio pre braka, a kredit je otplaćen tokom trajanja braka. Ukoliko je kredit otplaćivan od sredstava ostvarenih radom bilo kog supružnika, stan će predstavljati zajedničku imovinu. Ukoliko je kredit otplaćen od sredstava ostvarenih od izdavanja tog stana u zakup, onda će stan predstavljati posebnu imovinu bračnog druga koji ga je kupio, jer stan nije stečen od prihoda ostvarenih radom u toku trajanja braka.

UVEĆANJE POSEBNE IMOVINE

Ukoliko je tokom trajanja braka došlo do uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, a drugi supružnik je tom uvećanju dao svoj doprinos, onda on ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu ukoliko je uvećanje znatno, a ukoliko je uvećanje imovine neznatno, onda ima pravo na potraživanje u novcu, ali ne i da zahteva suvlasnički deo.

Kada su supružnici upisani kao suvlasnici na nekretnini, njihovi udeli su poznati, i smatra se da svaki udeo predstavlja posebnu imovinu bračnog druga. On sa svojim delom može slobodno raspolagati i za to mu ne treba saglasnost drugog supružnika. Ukoliko je nekretnina upisana kao zajednička imovina, udeo svakog od bračnih drugova nije određen.

Pretpostavka je da je udeo supružnika u zajedničkoj imovini pola-pola, ali je u sudskom postupku moguće dokazati i drugačije.

SPORAZUMNA PODELA IMOVINE U BRAKU

Supružnici u toku trajanja braka supružnici mogu sporazumno podeliti svoju zajedničku imovinu. Iako zakonom nije izričito regulisano da li sporazum mora ili ne mora da obuhvati celokupnu zajedničku imovinu, nesporno je da ne mora, i da supružnici mogu podeliti samo deo a da ostatak i dalje ostane u režimu zajedničke imovine.

SPORAZUMNA PODELA IMOVINE UZ RAZVOD BRAKA

Kada dođe do razvoda braka, supružnici takođe mogu sporazumno podeliti svoju zajedničku imovinu. Ukoliko supružnici u brakorazvodnoj parnici ne mogu da se dogovore oko podele zajedničke imovine, sud će u svakom konkretnom slučaju odrediti koliki je doprinos kog supružnika u stvaranju zajedničke imovine. Pošto sud polazi od pretpostavke da su udeli jednaki, teret dokazivanja je na supružniku koji tvrdi da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći. Prilikom odlučivanja o odnosu udela sud će ceniti visinu prihoda, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini.

Razvod braka - Sporazumna podela imovine

Prilikom deobe, stvari koje jedan supružnik koristi za ličnu upotrebu, pripašće njemu, kao i stvari koje supružnik koristi za vršenje zanata ili zanimanja.

Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od strane drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za tog drugog supružnika. Izdržavanje može trajati najduže pet godina posle razvoda braka, a izuzetno se može produžiti ako postoje naročito opravdani razlozi koji supružnika koji prima izdržavanje sprečavaju da radi.

STRANCI I RAZVOD BRAKA U SRBIJI

Brak u Republici Srbiji isključivo može razvesti sud, bilo da je u pitanju sporazumni razvod braka, bilo da je u pitanju tužba za razvod braka.

Kada strani državljanin ili naš državljanin koji živi u inostranstvu, zatraži razvod pred sudom u Republici Srbiji, postavljaju se dva pitanja. Prvo je pitanje da li će naš sud uopšte prihvatiti nadležnost u konkretnom slučaju, a ukoliko prihvati da odlučuje postavlja se drugo veoma bitno pitanje : pravo koje države će naš sud primenjivati.

Ukoliko oba bračna druga imaju državljanstvo Republike Srbije, naš sud će prihvatiti nadležnost bez obzira gde bračni drugovi imaju prebivalište.

TUŽILAC STRANAC, TUŽENI DRŽAVLJANIN SRBIJE

Ukoliko je tužilac stranac, a tuženi je državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište u Republici Srbiji, naš sud je isključivo nadležan. Ukoliko pak tuženi koji je naš državljanin ima prebivalište u nekoj drugoj zemlji, postoji mogućnost da se bračni drugovi sporazumeju da spor rešava naš sud.

TUŽILAC DRŽAVLJANIN SRBIJE, TUŽENI STRANAC

Ako je tužilac državljanin Republike Srbije a tuženi stranac, nadležnost našeg suda će postojati ukoliko barem jedan bračni drug ima prebivalište u Republici Srbiji, a ukoliko to nije slučaj postoji mogućnost da se bračni drugovi sporazumeju da spor rešava naš sud.

OBA SUPRUŽNIKA STRANCI

Ukoliko su oba supružnika strani državljani, naš sud će prihvatiti nadležnost u bračnom sporu ukoliko tuženi ima prebivalište u Republici Srbiji, ili ako su bračni drugovi imali poslednje prebivalište u Republici Srbiji, a tužilac ima i dalje prebivalište ili boravište u Srbiji.

Za lica koja su bez državljanstva važe isti kriterijumi kao da su naši državljani pod uslovom da imaju prebivalište u Republici Srbiji.

U sporu bračnih drugova o pravu svojine na nekretnini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, važi isključiva nadležnost našeg suda.

Kada naš sud primi tužbu za razvod braka i zasnuje nadležnost, postavlja se pitanje koje pravo će primenjivati prilikom odlučivanja.

Za razvod braka primenjuje se pravo države čiji su državljani oba bračna druga, a ukoliko oni imaju različita državljanstva primenjuju se kumulativno prava obe države. Ako se u ovom slučaju brak ne bi mogao razvesti sud će ga razvesti prema pravu Republike Srbije ako barem jedan bračni drug ima prebivalište u Srbiji, ili ako je državljanin Republike Srbije.

Za lične i imovinske odnose bračnih drugova merodavno je pravo njihovog državljanstva, a ako imaju različito državljanstvo primenjuje se pravo države u kojoj su imali poslednje zajedničko prebivalište.

Za odnose roditelja i dece  merodavno je pravo njihovog zajedničkog državljanstva, a ako nemaju zajedničko državljanstvo primenjuje se pravo države u kojoj imaju prebivalište. Ako nemaju ni zajedničko prebivalište, a bilo ko od njih je naš državljanin, primenjuje se pravo Republike Srbije.

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za razvod braka.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

Adutorska prava i autorsko delo | Advokat Novi Sad

Autorska prava u Republici Srbiji uređena su pre svega Zakonom o autorskom i srodnim pravima, ali i drugim podzakonskim aktima, kao i ratifikovanim međunarodnim konvencijama.

ŠTA JE AUTORSKO DELO?

Zakonom o autorskom i srodnim pravima, autorsko delo je definisano kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi.

Delo mora biti tvorevina čoveka. To znači da autorsko delo ne može biti slika koju je slon naslikao držeći četkicu u surli, ili autorsko delo ne može biti delo prirode – komad kamena u specifičnom obliku srca koji je čovek pronašao u potoku.

Delo mora biti originalno, a to znači jedinstveno. U delu autor ostavlja svoj lični pečat. Originalnost ne postoji ukoliko autor samo reprodukuje sadržaj koji već postoji. Ali ukoliko autor daje svoj lični pečat, njegovo delo dobija na originalnosti. S toga se u svakom konkretnom slučaju donosi zaključak o originalnosti na osnovu različitosti saopštenog dela od dela koja već postoje.

Delo mora biti izraženo u određenoj formi. Sama ideja ne uživa zaštitu autorskih prava, ali kada ona dobije svoju materijalizaciju u vidu forme koja može biti saopštena drugim ljudima, tada nastaje autorsko delo. Forma dela može biti različita, pa se tako jedna pesma može napisati na papiru, objaviti u knjizi, objaviti na društvenoj mreži, ili prosto usmeno saopštiti. Forma muzičke kompozicije može biti u vidu notnog zapisa, audio ili video snimka, ali isto tako kompozicija može biti i samo izvedena pred nekim da bi postala autorsko delo.

Autorska prava - Šta je autorsko delo?

Da bi postojalo autorsko delo, nebitno je da li ono ima neku umetničku vrednost. Da li će delo stručna javnost oceniti kao umetnički vredno i kvalitetno, ili kao običan šund, nije od uticaja da bi autorska prava obuhvatila delo. Bitno je samo da delo bude originalno.

Takođe je nebitno da li delo ima neku praktičnu svrhu, ili upotrebnu vrednost.

Zakonodavac pruža pravnu zaštitu čak i onim delima čije je javno saopštavanje zabranjeno.

KAKO NASTAJE AUTORSKO DELO?

Da bi nastalo autorsko delo, ono ne mora da bude završeno, pa tako autorska prava važe i za nedovršeno delo, ukoliko delo ispunjava uslov originalnosti. Isti princip važi i za delove jednog autorskog dela.

NASLOV DELA

Naslov dela predstavlja njegov sastavni deo. Međutim i sam naslov dela, smatra se autorskim delom ako ispunjava uslov originalnosti. S toga nije dozvoljeno koristiti naslov nekog drugog dela koji je već upotrebljen. Ovim bi se izazvala zabuna u pogledu autora. Ukoliko bi se pojavila dva dela koja imaju isti ili sličan naslov, autor dela koje je ranije nastalo ima pravo da zahteva da autor dela koje je kasnije nastalo, da promeni naslov. Međutim prihvatljivo je koristiti iste naslove za različite vrste dela jer se time ne izaziva zabuna u pogledu autora.

INTERPRETACIJA

Interpretacija nije autorsko delo, i autorska prava ovde ne važe, već se štiti posebnim pravima interpretatora.

ZBIIRKE

Zbirke se takođe smatraju autorskim delom, kao što su na primer zbirke književnih dela. Zaštita zbirke ne sme da ograničava prava autora čija dela čine zbirku. Baza podataka takođe predstavlja autorko delo. Baza podataka jeste zbirka zasebnih podataka, autorskih dela, ili drugog materijala, a koja je uređena na sistematičan i metodičan način, tako da su oni pojedinačno dostupni. Zaštita baze podataka ni na koji način ne sme da ograničava prava autora dela koje čine sadržinu baze.

KOJE VRSTE AUTORKIH DELA POSTOJE?

U Zakonu o autorskom i srodnim pravima nabrojana je lista dela koja se naročito smatraju autorskim delom.

Tako se autorskim delom naročito smatraju:

  • pisana dela (knjige, članci, prevodi, računarski program, …)
  • govorna dela (predavanja, govori, besede, …)
  • dela likovne umetnosti (slike, skice, crteži, skulpture, …)
  • fotografije
  • muzička dela
  • filmska dela
  • dramska dela
  • dela arhitekture
  • pozorišna režija, itd.

Ovo ne znači da se i ostala dela koja nisu nabrojana, a koja ispunjavaju opšte uslove ne mogu smatrati autorskim. Isto tako, ovo ne znači da se nabrojana dela automatski smatraju autorskim delom, a to naravno neće biti slučaj ako ne ispunjavaju opšte uslove originalnosti.

Dalje u tekstu biće detaljnije opisane najznačajnije vrste autorskih dela i autorska prava koja važe za njih.

PISANA I GOVORNA DELA

Autorsko pravo - Pisana i govorna dela

Književna dela obuhvataju kako pisana tako i govorna dela. Nebitno je na koji način je neko književno delo izraženo, a to može biti putem pisma, ili usmeno. To mogu biti knjige, članci, naučna predavanja, govori, besede, recitacije… Književno delo mora biti izraženo nekim jezikom koje određeni broj ljudi razume, a pri tom nije bitno da li je u pitanju živ ili jezik koji više nije u upotrebi (latinski, staroslovenski…). Autorska prava ne važe za samu ideju koja se provlači kroz autorsko delo, već materijalizacija ideje kroz formu kroz kojoj je ta ideja iskazana. Tako na primer naučna teorija ne predstavlja autorsko delo već ideju, ali način na koji je izneta kroz formu predavanja svakako predstavlja.

Prevod autorskog dela, smatra se zasebnim autorskim delom za koje postoje autorska prava. Pravo na prevođenje isključivo pripada autoru, pa prevodilac mora da pribavi saglasnost autora originalnog dela da može isto da prevede.

AUTORSKA PRAVA NA MUZIKU

MUZIČKO DELO

Muzičko delo je vid ekspresije autora pomoću zvuka. Ono može biti vokalno, instrumentalno ili vokalno-instrumentalno. Da bi jedno muzičko delo dobilo formu koja je potrebna da bi se smatralo autorskim delom, ono može biti zabeleženo pomoću notnog zapisa, snimljeno na nosač zvuka, ili izvedeno uživo.

MUZIKA

Muzika ima tri osnovna elementa, a to su melodija, ritam i harmonija. Njihovo celovito i zaokruženo ostvarenje naziva se muzičko delo.

MELODIJA

Melodija predstavlja niz tonova povezanih u jednu celinu. Obzirom da melodija čini sam stub individualnosti jednog muzičkog dela, i ona se sama može smatrati zasebnim autorskim delom, i ukoliko ispunjava opšte uslove originalnosti, spada pod autorsko pravo.

RITAM

Ritam je obrazac tonova koji se ponavljaju. Postoje opšti ritmovi koji srećemo u mnogim kompozicijama, ali i ritmovi svojstveni samo jednoj. Jedna kompozicija može imati samo jedan ritam tokom svog trajanja, ali se ritmovi mogu i smenjivati. Autorska prava ne postoje za ritam, već samo u okviru muzičkog dela kao celine.

HARMONIJA

Harmonija predstavlja međusobni odnos akorda u kompoziciji. Autorska prava postoje samo u okviru muzičkog dela.

Reči jedne pesme u okviru muzičke kompozicije, mogu da predstavljaju zasebno autorsko književno delo, ali svakako sa kompozicijom čine i celinu koja predstavlja celovito muzičko autorsko delo.

AUTORSKA PRAVA NA POZORIŠNA I DRUGA SCENSKA DELA

SCENSKA DELA

Scenska dela, ili kako ih zakon navodi kao dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora, imaju autorska prava. Ova dela se izvode neposredno pred publikom na sceni, ali i putem televizije, radija, ili mogu biti materijalizovana u formi video zapisa. Obzirom da je dramsko delo pisano delo, njegov autor ima pravo objavljivanja i izdavanja kao i svakog drugog književnog dela. Pored toga, autor dramskog dela ima i pravo izvođenja i predstavljanja, koja se nazivaju pozorišnim pravom, odnosno pravo da nekome dozvoli ili zabrani da se njegovo delo izvodi na sceni. Dakle dramsko delo je po svojoj suštini književno delo bez obzira da li je odštampano u knjizi ili odigrano na sceni. Glumci su samo interpretatori, a interpretacija se ne štiti autorskim pravom već pravom interpretatora.

POZORIŠNA REŽIJA

Pozorišna režija se u zakonu pominje kao zasebno autorsko delo. Scenski reditelj je interpretator dramskog dela, ali ukoliko reditelj izvrši preradu dramskog dela zahvatima u samom tekstu, onda on postaje autor tako prerađenog dela. Naravno, ovim ne sme da povređuje prava autora izvornog dela.

DRAMSKO MUZIČKO DELO

Dramsko-muzičko delo (npr. opera) je spoj dramskog dela i muzičkog dela, i njihovi autori mogu da uživaju posebna autorska prava ukoliko se muzika može odvojiti od teksta. Ukoliko je reč o nedeljivoj celini, njihovi autori imaju zajednička autorska prava.

KOREOGRAFIJA I PANTOMIMA

Koreografija i pantomima su takva dela kod kojih je način izražavanja pokret tela u prostoru. To može biti balet, ples, i drugo. I ova dela mogu biti spoj više autora.

FILM KAO AUTORSKO DELO

Filmsko delo predstavlja autorsko delo koje se izražava kroz pokretnu sliku najčešće praćenu zvukom. To nije nužno samo film, već i svaki drugi audio-video zapis. Da bi spadalo pod autoska prava, filmsko delo mora ispunjavati uslov originalnosti. Često se jedna ideja koristi od strane više autora, ali ako autor uloži dovoljan doprinos da u svoj film unese lični pečat tako da on predstavlja originalnu kreaciju, onda film predstavlja autorsko delo. Predmet autorskog prava je filmsko delo kao duhovna tvorevina, a ne filmska traka koja predstavlja samo nosač i materijalnu realizaciju dela.

Pisac scenarija i kompozitor filmske muzike, kao koautori filmskog dela imaju pravo da svoje delo samostalno iskorišćavaju, odvojeno od filmskog dela. Ugovorom između njih se može predvideti i drukčije.

Naslov filma uživa samostalnu autorsko-pravnu zaštitu ukoliko ispunjava uslov originalnosti. Naslov koji je već iskorišćen za neki film, ne sme se upotrebiti ukoliko bi to dovodilo u zabunu u pogledu autora.

Film često predstavlja izvedeno delo nekog ranijeg filmskog dela, ili nekog književnog, pozorišnog, ili drugog dela. Za stvaranje jednog ovakvog filma, autor mora da ima saglasnost autora izvornog dela.

AUTORSKA PRAVA NA DELA LIKOVNE I PRIMENJENE UMETNOSTI

Dela likovne umetnosti spadaju pod autorska prava. Ovo bi bila dela koja za način izražavanja koriste oblike. To mogu biti dela vezana za površinu kao što je crtež, skica, grafika ili slika, i dela vezana za prostor kao što je skulptura. Zaštita autorskih prava odnosi se i na dela primenjene umetnosti, i dela industrijskog oblikovanja. To može biti nakit, posuđe, odeća, i ostalo. Obzirom da se u ovim slučajevima radi o robi široke potrošnje, ova dela pored autorskih prava, ako ispunjavaju uslove mogu da uživaju i zaštitu prava industrijske svojine.

AUTORSKA PRAVA NA DELA ARHITEKTURE

Autorsko pravo - Arhitektura

U pogledu autorskog dela arhitekture pravnu zaštitu ne uživa samo građevina, već i faze koje joj prethode, a to mogu biti crteži skice, nacrti, planovi, makete itd… Svi rezultati tih faza mogu imati autorska prava.

Kada govorimo o preradi dela arhitekture, zakonom je propisano da je vlasnik građevine kao materijalizovanog dela arhitekture, koji ima nameru da vrši određene izmene, u obavezi da preradu dela prvo ponudi autoru ako je dostupan. Autor se ne može protiviti izmeni na građevini, ako je to neophodno zbog sigurnosti ili iz nekih tehničkih razloga. Za građevinsku realizaciju dela arhitekture ne važi opšte pravilo da autor ima pravo da drugome zabrani ili dozvoli davanje primerka dela u zakup.

AUTORSKA PRAVA NA FOTOGRAFIJE

Autorska prava ne važe za svaku fotografiju, već samo one koja ispunjava opšti uslov originalnosti. Pri tome nije bitno da li je u pitanju umetnička fotografija ili ne. Fotografsko delo postoji nezavisno od toga na koji način je materijalizovano, bilo da je to na negativu, na klasičnom foto-papiru, da je odšampana na običnom štampaču, sačuvana u digitalnom obliku, ili drugo.

Zaštita autorskih prava na fotografiju važi od momenta nastanka fotografije, i nema potrebe da je autor registruje, deponuje ili nešto slično. Ipak postoji mogućnost da autor, kao i svako drugo delo, deponuje fotografiju kod Zavoda za intelektualnu svojinu. Prilikom deponovanja Zavod ne ispituje sadržinu dela, niti njegovu originalnost, niti potvrđuje da fotografija ima svojstvo autorskog dela. Deponovanjem se ne potvrđuje ni da je lice koje je fotografiju deponovalo zaista autor iste, jer je ova pretpostavka na sudu oboriva. Deponovanjem fotografije autor dobija samo određeni stepen sigurnosti, na taj način što u momentu deponovanja obezbeđuje određene dokaze o činjenicama koje mogu biti značajne u nekom eventualnom sudskom sporu da bi se obezbedila zaštita autorskih prava.

FOTOGRAFIJE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

Ogroman broj fotografija svakodnevno se objavljuje na društvenim mrežama. Bez obzira što je fotografija javno objavljena, to ne daje za pravo drugim licima da istu neovlašćeno koriste, pa njen autor ima autorska prava na iste. Bez saglasnosti autora ne može se vršiti nikakva izmena na fotografiji, pa čak ni takozvano kropovanje, promena kontrasta, dodavanje filtera, teksta preko slike ili slično. Fotografija se ne seme bez saglasnosti autora umnožavati, niti koristiti na drugim mestima bez navođenja imena autora. Ovim se krše autorska prava, a pored nabrojanih autor uživa i zaštitu ostalih autorskih prava koja se odnose na fotografiju.

CENA KAZNE ZBOG NEOVLAŠĆENOG KORIŠĆENJA FOTOGRAFIJE

U sudskoj praksi, prilikom određivanja visine minimalne naknade štete zbog neovlašćenog korišćenja fotografije koristi se cenovnik Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). U navedenom cenovniku obuhvaćene su cene fotografija upotrebljenih za internet i druge elektronske oblike prokazivanja (prezentacija kompanija, Web portali, online izdanja štampanih i elektronskih medija, Facebook, Twitter, Instagram, Youtube, Flickr…), za izdavaštvo (novine, magazini, knjige, posteri, kalendari, razglednice, omoti za cd, dvd), za reklamu (bilboard, novine, magazini, ambalaža), itd…

NEOVLAŠČENO FOTOGRAFISANJE

Autor fotografije mora poštovati prava fotografisanog lica prilikom sačinjavanja, izlaganja, objavljivanja i stavljanja u promet fotografije.

Neovlašćeno fotografisanje predstavlja čak i kao krivično delo, pa je tako zakonom predviđena kazna za onog koje neovlašćeno načini snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov lični život, ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu, ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna.

A krivično delo neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka čini onaj ko objavi ili prikaže spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera bez pristanka lica koje ga je ili na koga se odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica. Neovlašćeno fotografisanje vojnih objekata je takođe kažnjivo po zakonu.

Postavlja se pitanje da li je autoru fotografije dozvoljeno da fotografiše druga autorska dela bez dozvole njihovog autora, kao što su na primer murali na zidovima, mostovi, spomenici,… Zakon o autorskom i srodnim pravima dozvoljava da se bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade dvodimenzionalno umnožavaju, stavljaju u promet tako umnoženi primerci, kao i na drugi način javno saopštavanju dela koje se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima, i drugim otvorenim mestima. Po pitanju autorskih dela koja se nalaze na javnoj izložbi, ovo je dozvoljeno za potrebe pravljenja kataloga, ali i u okviru izveštavanja javnosti putem medija o tekućim događajima za objavljena dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tog događaja.

AUTORSKA PRAVA NA RAČUNARSKI PROGRAM

Autorsko pravo - Računarski programi

Računarski program je zapis napisan u nekom programskom jeziku koji sadrži spisak naredbi koje računar može da sprovede da bi izvršio određeni zadataka. Do sedamdesetih godina prošlog veka, u svetu je kompjuterski program uživao zaštitu patentnog prava, ali se to rešenje pokazalo kao veoma komplikovano. Da bi ostao i dalje zaštićen pravima intelektualne svojine, kompjuterski program je podveden pod autorsko delo i dobija zaštitu autorskih prava.

Zakon o autorskim pravima izričito navodi računarski program kao pisano autorko delo, dok Zakon o patentima izričito predviđa da se računarski program ne smatra pronalaskom.

Kompjuterski program kao autorsko delo se najčešće umnožava smeštanjem dela u elektronskom obliku u memoriju računara. Međutim, kod računarskih programa imamo jednu specifičnost, pa se tako smatra da se kompjuterski program kao autorsko delo umnožava i samim puštanjem programa u rad na računaru. Nije dozvoljeno da se bez dozvole autora računarski program umnožava.

DOZVOLJENO KORIŠĆENJE RAČUNARSKOG PROGRAMA

Fizičko lice koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa, može bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade da privremeno ili trajno umnoži računarski program onda kada je to neophodno za njegovo korišćenje, kao i da ga učitava, prikazuje, pokreće, prenosi ili smešta u memoriju ako je to potrebno za umnožavanje. Takođe lice koje ga je na zakonit način pribavilo, može da otklanja greške u računarskom programu, da ga prevodi, prilagođava, aranžira i vrši druge izmene kao i da umnoži rezultate tih radnji. Radi postizanja interoperabilnosti računarskog programa sa drugim programom dozvoljeno je umnožavanje i prevođenje njegove forme, ali isključivo pod uslovima predviđenih zakonom.

Računarske programe najčešće prave programeri koji su zaposleni u firmama. Kako se ovo tretira po pitanju zaštite autorskih prava, možete detaljnije pročitati u nastavku teksta, u delu Autorsko delo stvoreno u radnom odnosu.

KARTE, PLANOVI, SKICE

Zaštita autorskih prava važi i za kartografska dela kao što su geografske i topografske karte, zatim planovi, skice i makete.

ŠTA NIJE AUTOSRKO DELO?

Autorsko-pravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.

Autorskim delom se ne smatraju zakoni, podzakonski akti, i drugi propisi, službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju, službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju, kao ni podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku. Zaštita autorska prava ne važe za ova dela.

IZVORNO AUTORSKO DELO I PRERADA AUTORSKOG DELA

Autorsko pravo - Izvorno delo

IZVORNO AUTORSKO DELO

Izvorno autorsko delo je takvo delo koje ispunjava uslov originalnosti, odnosno koje u sebi ne sadrži prepoznatljive karakteristične elemente drugih ranije stvorenih autorskih dela. U procesu stvaranja originalnog autorskog dela, autor često ima inspiraciju, ili dobija ideje posmatrajući delo nekog drugog autora, ali taj uticaj on prevazilazi na taj način u svom delu izražava svoju originalnost i stvara novo izvorno autorsko delo.

PRERADA AUTORSKOG DELA

Prerada autorskog dela se smatra zasebnim autorskim delom. Delo prerade je takvo delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi izvornog dela, a da nije u pitanju plagijat. U ovim delima autor nije uspeo da prevaziđe uticaj izvornog dela, pa su karakteristični elementi ostali prepoznatljivi. Međutim ukoliko autor dela prerade do te mere izrazi i svoju sopstvenu originalnost, njegovo delo se može smatrati zasebnim autorskim delom i za njega može važiti zaštita autorskih prava. To može biti muzička obrada, aranžman, adaptacija, i ostalo.

ZAŠTITA DELA PRERADE

Zaštita dela prerade ni na koji način ne sme da ograničava prava autora izvornog dela. Autor izvornog dela jedini može dati dozvolu za preradu svog dela. Autor izvedenog dela mora pribaviti saglasnost autora izvornog dela, u suprotnom autor izvornog dela može sudskim putem tražiti naknadu štete zbog povrede moralnih i imovinskih prava.

Autor izvornog dela ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje kako svog dela, tako i dela koje je nastalo preradom njegovog dela. Ovo znači da lice koje želi da ekonomski iskorišćava delo prerade, mora pribaviti saglasnost kako autora dela prerada, tako i autora izvornog dela. Ovo se najbolje može razumeti na primeru filma snimanog po romanu, gde je za prikazivanje potrebno pribaviti saglasnost kako autora filma, tako i autora romana.

KO SE SMATRA AUTOROM DELA?

Autor dela je ono fizičko lice koje je delo stvorilo. Autor ima, od momenta njegovog nastanka, sva moralna i imovinska prava.

Ukoliko je na stvaranju dela radilo više lica, oni se smatraju koautorima. Koautori su nosioci zajedničkog prava na delu, osim ukoliko zakonom, ili ugovorom koji su međusobno zaključili nije nešto drugo predviđeno. Koautori dele imovinsku korist srazmerno stvaralačkom doprinosu svakog od njih, ali se oni mogu i drugačije sporazumeti. Ukoliko je došlo do povrede autorskog prava od strane trećih lica, svaki koautor može podneti tužbu za zaštitu autorskog prava, ali tužbene zahteve može postavljati samo u svoje ime i za svoj račun.

Ukoliko dva autora spoje svoja zasebna autorska dela da bi ih zajednički iskorišćavali, svaki autor zadržava autorsko pravo na svom delu, a njihovi odnosi regulišu se ugovorom.

AUTORKO DELO STVORENO U RADNOM ODNOSU

Brojni su slučajevi da zaposleni koji su u radnom odnosu, upravo obavljanjem svojih radnih zadataka stvaraju autorska dela. Brojnu grupu čine programeri koji rade u firmama, a računarski programi svakako jesu autorska dela. Istina je da su oni tvorci autorskog dela, a ne poslodavac, a sa druge strane poslodavac je taj koji im isplaćuje zaradu da taj posao obavljaju. S toga jeste zanimljivo pitanje kakva su prava zaposlenog kao autora, a kakva su prava poslodavca povodom dela stvorenog u radnom odnosu.

POSLODAVAC

Poslodavac ima isključivo pravo da stvoreno delo objavi. Pored ovoga poslodavac je nosilac isključivih imovinskih prava na iskorišćavanje dela u okviru svoje delatnosti. Ovo pravo poslodavca traje pet godina od završetka dela, a nakon isteka roka isključiva imovinska prava stiče autor. U slučaju da je autorsko delo računarski program ili baza podataka, poslodavac je trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu, ali se ugovorom može i drugačije predvideti.

AUTOR

Autor pored zarade koju ostvaruje u okviru radnog odnosa, ima pravo i na posebnu naknadu zavisno od efekta iskorišćavanja dela. Kriterijumi za utvrđivanje visine naknade i načina plaćanja utvrđuju se ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca.

Osim ovih prava koja su preneta na poslodavca, zaposleni zadržava ostala autorska prava. Tako je poslodavac, na primer, dužan da navede ime autora prilikom korišćenja dela.

Da bi se primenio ovaj režim potrebno je da je ispunjen uslov da je delo zaposleni stvorio izvršavajući svoje radne obaveze. S toga ukoliko zaposleni stvori neko delo, a stvaranje tog dela nije u opisu njegovog posla, poslodavac nema prava na tom delu. Na primer, zaposleni koji radi kao knjigovođa u nekoj knjigovodstvenoj agenciji, iako mu to nije u opisu posla svojevoljno napravi program koji može biti izuzetno koristan firmi jer automatski obrađuje određene podatke. Na ovaj slučaj se ne može primenjivati režim autorskog dela stvorenog u radnom odnosu, jer pravljenje softvera nije radna obaveza konkretnog zaposlenog te u ovom slučaju zaposleni ima sva autorska prava na svom delu. Svoje delo naravno može ponuditi svom poslodavcu da koristi uz odgovarajuću naknadu, a može ga nuditi istovremeno i drugim zainteresovanim firmama.

MORALNA PRAVA AUTORA

Autorsko pravo - Moralna prava autora

Autor uživa niz moralnih prava koja proističu iz njegovog dela, a jedno od osnovnih jeste pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu.

Autor takođe ima pravo na naznačenje svog imena na svakom primerku autorskog dela. Umesto imena to može po želji autora biti i pseudonim ili njegov znak. Ukoliko se delo javno saopštava, autor ima pravo da bude naveden, izuzev ukoliko je to tehnički nemoguće ili necelishodno.

Autor ima jedini pravo da svoje delo objavi, i on određuje način na koji će se delo objaviti. Delo se smatra objavljenim kada se saopšti javnosti, tj kada postane dostupno većem broju lica koja nisu međusobno povezana nekim ličnim vezama. Pre objavljivanja, isključivo autor ima pravo da javno daje obaveštenja o sadržini svog dela.

Treća lica mogu isključivo uz saglasnost autora vršiti izmene autorskog dela, vršiti preradu dela, ili saopštavati delo u izmenjenoj ili nepotpunoj formi. Autor kome je povređen integritet dela, ima pravo da se suprotstavi.

Autor takođe ima pravo da se suprotstavi ukoliko se njegovo delo iskorišćava na nedostojan način, tako da ugrožava, ili ostavlja mogućnost da ugrozi njegovu čast ili ugled.

Moralna prava predstavljaju lični odnos autora prema svom delu. Posledica povrede moralnih autorskih prava manifestuje se kroz pretrpljene psihičke patnje autora koje nastaju zbog umanjenog ugleda, časti i prava ličnosti. Autor kome je povređeno neko moralno pravo može od suda da zahteva dosuđivanje određene novčane naknade, a koja predstavlja vid satisfakcije. Pored toga autor može tražiti i zabranu radnji kojima se povređuje pravo, oduzimanje i uništenje ili preinačenje predmeta, objavljivanje presude, ali i niz drugih zahteva predviđenih zakonom.

IMOVINSKA PRAVA AUTORA

Autorsko pravo - Imovinska prava autora

Ekonomsko iskorišćavanje dela pripada njegovom autoru. Takođe autor ima pravo i da ekonomski iskorišćava delo koje je nastalo preradom njegovog originalnog dela. Ukoliko delo iskorišćava neko lice, autoru pripada naknada, osim ako je ugovorom ili zakonom predviđeno drugačije

UMNOŽAVANJE

Pravo na umnožavanje je isključivo pravo autora, i on može drugome da zabrani ili dozvoli umnožavanje svog dela. Postoje razni načini da se delo umnoži, a to može biti na primer fotokopiranjem, zvučnim ili vizuelnim snimanjem, zatim smeštanjem dela u elektronskom obliku u memoriju računara ili drugog uređaja, ili na bilo koji drugi način, bilo to trajno ili privremeno. Kada su u pitanju računarski programi, i samo puštanje programa u rad smatra se umnožavanjem dela.

STAVLJANJE DELA U PROMET

Pravo na stavljanje dela u promet pripada autoru. On jedini može trećem licu da dozvoli ili zabrani da njegovo delo prodaje ili na drugi način stavlja u promet. Ovo se odnosi kako na originalne primerke, tako i na umnožene primerke autorskog dela.

ZAKUP

Davanje primerka dela u zakup pripada autoru, a on može drugome da dozvoli ili zabrani da originalni ili umnoženi primerak daje u zakup.

Lice koje je na legalan način pribavilo primerak autorskog dela u Republici Srbiji, može slobodno taj svoj primerak staviti dalje u promet, i za to mu nije potrebna saglasnost autora. Međutim to lice nema pravo da svoj primerak daje u zakup u svrhu ostvarivanja imovinske koristi bez dozvole autora.

PREDSTAVLJANJE I IZVOĐENJE DELA

Kada su u pitanju scenska dela, autor ima isključivo prava da dozvoli ili zabrani predstavljanje dela, a to podrazumeva njihovo javno saopštavanje pred publikom. Kada su u pitanju nescenska dela, autor ima isključivo prava da dozvoli ili zabrani izvođenje dela, a to podrazumeva njihovo javno saopštavanje pred publikom. Sa ovim je povezano i isključivo pravo autora da dozvoli ili zabrani prenošenje izvođenja ili predstavljanja dela, a to znači istovremeno, uz pomoć tehničkih uređaja, javno saopštavanje publici koja se nalazi izvan prostora u kom se delo uživo izvodi ili predstavlja.

EMITOVANJE

Autoru, odnosno nosiocu autorskog prava pripada i isključivo pravo da zabrani ili dozvoli emitovanje, reemitovanje, dok autoru pripada isključivo pravo da zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela.

Pravo na prilagođavanje, aranžiranje, prevođenje i drugu izmenu dela isključivo pripada autoru, i lice koje ima nameru da izvrši preradu dela mora pribaviti saglasnost autora.

TRAJANJE AUTORSKOG PRAVA

Imovinska prava autora traju za života autora. Nakon smrti autora njegovi naslednici mogu da uživaju imovinska prava još narednih 70 godina.

Moralna prava traju i po prestanku imovinskih.

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za autorsko pravo.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Novembar 2020

1 2 3 4 5
Call Now Button